KONVERZIJA I KONTEKST:

Teorijski, metodološki i praktični pristupi religijskoj konverziji

Priredili:

Zorica Kuburić i Srđan Sremac                                                   Preuzmite u pdf formatu

CEIR

Novi Sad, 2009

Izdavač:

CENTAR ZA EMPIRIJSKA ISTRAŽIVANJA RELIGIJE

Recenzenti:

prof. dr Ðuro Šušnjić

prof. dr Milan Vukomanović

Priredili:

Zorica Kuburić i Srđan Sremac

Dizajn korica:

Zoran Živančević

Lektura:

Marija Antonijević

Prelom teksta:

Miloš Moravek

Štampa:

Novi Sad, Omladinska 93 www.IzdavackaKuca.com 063/540-230

Tiraž:

500

Mesto izdanja:

Novi Sad

Godina izdanja:

2009

Izdavanje ove knjige pomoglo je Ministarstvo vera Republike Srbije u okviru projekta: "Unapređivanje verske kulture, verskih sloboda i tolerancije".

SADRŽAJ

Zorica Kuburić i Srđan Sremac

PREDGOVOR. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9

I. PSIHO-SOCIJALNI PRISTUPI RELIGIJSKOJ KONVERZIJI

Vladeta Jerotić ŠTA TREBA U SEBI MENJATI? What Needs to Change in Ourselves? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .13

Zorica Kuburić OBRAĆENJE U RELIGIJU KOJA TI PROGOVORI Conversion to a Religion which Speaks to You . . . . . . . . . . . . . . .17

Danijela Gavrilović KONVERZIJA KAO OBLIK REVITALIZACIJE RELIGIJE Conversion As a Form of Revitalizing Religiosity . . . . . . . . . . . . . .43

Dragana Radisavljević-Ćiparizović HODOČAŠĆE I KONVERZIJA: ULOGA OBRAĆENJA U RELIGIJSKOM ŽIVOTU HODOČASNIKA

Pilgrimage and Conversion: The Influence of Conversion on Pil­grims’ Religiosity in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .51

Tatjana Radić PRAVOSLAVLJE KAO DUHOVNO-TERAPEUTSKI METOD LEČENJA NARKOMANA: OBRAĆENJE ŠTIĆENIKA REHABILITACIONOG CENTRA “CRNA REKA” I ZAJEDNICE “ZEMLJA ŽIVIH“

Orthodoxy as a Spiritual-Therapeutic Method for Curing Drug Ad­dicts: Conversion of those under the Care of the Center for Rehabili­tation “Crna Reka” and the Community “Zemlja živih“. . . . . . . . .63

Srđan Sremac SOCIJALNA KONSTRUKCIJA KONVERZIJE: PRIMER NARATIVNE ANALIZE SVEDOČANSTVA KONVERZIJE KOD BIVŠIH ZAVISNIKA

The Social Construction of Conversion: Narrative Analyses of the Conversion Testimonies of Former Drug Addicts . . . . . . . . . . . . .75

II. TEOLOŠKO-ANTROPOLOŠKI PRISTUPI

RELIGIJSKOJ KONVERZIJI

Ksenija Magda

KONTEKSTUALNOST PAVLOVOG ISKUSTVA OBRAĆENJA I IMPLIKACIJE ZA SUVREMENO KRŠĆANSTVO

Contextualization of Paul’s Experience of Conversion and its Impli­cations for Contemporary Christianity . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .107

Dimitrije Popadić SVETOPISAMSKI PARAMETRI KONVERZIJE S OSVRTOM NA KONVERZIJU SVETOGA APOSTOLA PAVLA

Biblical Parameters of Conversion with Reference to the Conver­sion of Saint Apostle Paul. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .123

Sergej Beuk PROTESTANSKO-KALVINISTIČKA PERSPEKTIVA TEOLOGIJE OBNOVE I OBRAĆENJA

The Protestant-Calvinistic Perspective: A Theology of Renewal and Conversion . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .133

Nikola Knežević OBOŽENJE IZ PERSPEKTIVE PRAVOSLAVNE TRADICIJE SA OSVRTOM NA RIMOKATOLIČKO I PROTESTANTSKO POIMANJE TERMINA THEOSIS – SANCTIFICATIO Theosis from the Perspective of Orthodox Tradition with Reference to the Roman Catholic and Protestant Understanding of the Terms theosis – sanctificatio . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .149

Antonije Aras SVETA TAJNA POKAJANJA I ISPOVESTI U DANAŠNJOJ SVESTI VERNIKA: POKAJANJE KAO MOGUĆNOST ZA POSTIZANJE NOVOG NAČINA ŽIVOTA

The Sacrament of Repentance and Cofession in the Conscience of Today's Believer: Repentance as a Possibility for Achieving a New Way of Life. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .165

Isak Asiel KONVERZIJA I SMISAO JEVREJSKOG IDENTITETA Conversion and the Meaning of Jewish Identity . . . . . . . . . . . . .171

Gorazd Andrejč DANAŠNJI STAVOVI RIMOKATOLIKA I PROTESTANATA PO PITANJU OBRAĆENJA JEVREJA U HRIŠĆANSTVO

Contemporary Roman Catholic and Protestant Views regarding Conversion of the Jews to Christianity . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .205

Živica Tucić DREVNI TREBNICI I PITANJE KONVERZIJE Ancient Books of Needs and the Question of Conversion . . . . . .221

DODATAK

Dragoljub Đorđević PREOBRAĆENJE ROMA NA PROTESTANTIZAM ConversionoftheRomatoProtestantism . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227

8

PREDGOVOR

U organizaciji Centra za empirijska istraživanja religije (CEIR) iz Novog Sada i Doma omladine Beograda, održana je 2. jula 2009. godine jednodnevna konferencija: Teorijski, metodološki i praktični pristupi religijskoj konverziji. Na ovom skupu učestvovali su stručnjaci iz oblasti sociologije religije, psihologije religije i teologije, čije radove objavljujemo u ovom zborniku.

Postavlja se pitanje da li je konverzija dovoljno i na pravi način prisutna u domaćoj religiologiji? Da li je sve rečeno o ovoj temi, pa svaki novi pokušaj ukazivanja na ovaj fenomen predstavlja samo ponavljanje već izgovorenog, ili nam je neophodno neprekidno ukazivanje na jedan od najbitnijih činilaca sveukupnog religioznog života? Čini se da nećemo preterati ako kažemo da je pitanje obraćenja/konverzije jedno od ključnih za razumevanje svekolikog duhovnog života. Konverzija je centralni događaj života vere i kao takav, predstavlja potpunu realizaciju religioznog života, te stoga zaslužuje, ako ne počasno, onda barem značajno mesto u akademskom promišljanju.

Smatramo da u našem društvenom kontekstu nedostaje akademski primereno istraživanje na temu religijske konverzije. Takođe, sam fenomen konverzije, zbog naglog povećanja dinamike verskog života u poslednje dve decenije, postao je prilično aktuelan. Pomenuti deficit istraživanja ovog fenomena je verovatno posledica, s jedne strane složenosti samog predmeta, a sa druge strane i nerazvijenosti domaće religiologije. Zato, smatramo da je ovaj specifičan aspekt religioznosti, na našim prostorima, ostao gotovo u potpunosti neistražen i zapostavljen, kako na teorijskom tako i na empirijskom polju.

Istraživanje konverzije ili srodnih pojmova kao što su preobraćenje, obraćenje, nanovorođenje moguće je usmeriti u pravcu teorijskog razumevanja samih pojmova počevši od definisanja značenja reči i njihove upotrebe u različitim vremenskim periodima i u delima različitih autora. Osim teorijskih postavki značajno je ukazati i na metodološke mogućnosti i varijacije kojima se problem približava naučnoj javnosti. Praktična primena naučnih istraživanja svakako ima svoje mesto i značaj kako u daljim istraživanjima tako i u realnom životu od koga zapravo svako naučno istraživanje i polazi. Početak traganja u razume­vanju fenomena konverzije jesu sami subjekti odluke. Preobraćenici, vernici, oni koji se zavetuju u ideji i iskustvu, čine uzorak svih naših istraživanja.

Pitanja od kojih polazimo jesu: da li postoje zajedničke karakte­ristike obraćenika; koje su to ideje i iskustva od kojih oni polaze; šta je to što pogoduje procesu obraćenja i da li je to proces ili trenutak; da li postoje preduslovi za obraćenje; kakve su posledice obraćenja i kakva je reakcija okoline. Konačno, da li je to jedan proces za čitav život, da li je možda potrebni trenutak, ako jeste da li je univerzalna potreba svih ljudi ili samo izabranih pojedinaca ili pojedinaca koji biraju, ili su izabrani, da budu usmereni na put kojim će u budućnosti ići. Odgovore na ova pitanja tražićemo u okviru teističkog pogleda na svet, u mišljenjima i istraživanjima kako teologa tako i psihologa i sociologa religije.

Zbornik radova pred vama, Konverzija i kontekst, odiše naučnom ozbiljnošću i raznolikošću teoretskih i metodoloških pristupa konverziji, što je i te kako potrebno domaćoj literaturi iz područja kako teologije tako i sociologije i psihologije religije. Svojim radovima želimo da damo doprinos aktualizaciji ove teme, te sa zadovoljstvom predstavljamo i preporučujemo ovu knjigu mnogobrojnoj čitalačkoj publici u našoj sredini zainteresovanoj za fascinatno područje religijske konverzije.

Urednici Zorica Kuburić i Srđan Sremac U Novom Sadu, 10 jula 2009.

PSIHO-SOCIJALNI PRISTUPI RELIGIJSKOJ KONVERZIJI

12

VLADETA JEROTIĆ

Srpska akademija nauka i umetnosti

ŠTA TREBA U SEBI MENJATI?

Čovek je istinsko biće samo ako je ekstatičko biće, to jest biće prijemljivo za nove večne kvalitete života.

mitropolit Amfilohije (Radović)

U svakom čoveku postoji prirodna potreba za promenom – svesti. Bez obzira na različita učenja kako je ljudska svest nastala, ona se menja tako da čas progredira u nadsvesno, čas regredira u podsvesno. Ljudska svest je stalno promenljiva, kao što je uostalom u čoveku sve stalno promenljivo: jedna ćelija umire, druga se rađa, sve se ćelije u telu u toku nekoliko godina promene, a mi i dalje znamo da kažemo ili da ponovimo Božije reči izgovorene Mojsiju na Sinaju: Ja jesam! Ovako kako je u ljudskom telu i u njegovom duševno-duhovnom svako­dnevnom životu, tako je verovatno u čitavom kosmosu. Nestaju stare, javljaju se nove galaksije, a u njima nova sunca i nove planete. Života ima svuda u vasioni, smrti nema, ili, smrt je prelazna faza prema rađanju novog života.

Održati stalno svest budnom, odnosno biti koncentrisan na određen predmet razmišljanja ili delanja, veoma je teško, tačnije rečeno, nemoguće. Priroda nam je zato odredila da živimo u ritmu ravnomernog smenjivanja dana i noći (spavanje i sanjanje), svesnog i nesvesnog (podsvesnog) stanja. Našu svest treba zamisliti kao jedan, ne veliki mehur koji neprestano menja svoj obim; čas se širi u nedogled (nadsvest), čas se skuplja, skoro postaje jedva primetan klobuk. Takvo je i naše disanje: izdisanje (prividno umiranje) i udisanje (kao nadahnjivanje, božansko nadahnuće). Tako stoji i u najstarijem indijskom spisu, u Vedama: Brama je izdisao i tako stvarao svetove, a onda je udisao, vraćajući svetove sebi!

Preobraćenje, preobraženje i/ili konverzija? Treba obratiti pažnju na smisao i sinonimnost (srodica, na srpskom jeziku) ovih pojmova. Prema jednom tumačenju (teološkom), preobraćenje, preobraženje, preve­ravanje, trebalo bi najpre da označi prelazak nekog nevernika u vernika, ili obratno; dok pojam konverzija (lat. conversio) je složeniji pojam utoliko što njegovo stvarno značenje: okretanje, promena, može da predstavlja neki za život čoveka odlučujući doživljaj (događaj koji ga je promenio) dok u psihijatriji konverzija ima patološku ocenu, jer znači “premeštanje psihičkog, patogenog konflikta u sferi somatskog”. O konverziji, kao neurotičnoj pojavi pisao je Sigmund Frojd 1895. godine.

Vraćam se na suštu potrebu čoveka da menja svest, najviše iz već rečenog razloga što je veoma zamorno, pa i nemoguće, ostati stalno u “punoj svesti” (uvek u nečemu, prema nečemu upravljen, neka bude i prema nečemu ili nekome željenom). Osim spominjanog prirodnog bekstva iz svesti u nesvesnog za vreme spavanja, ali i sanjanja (kada smo “svesni u nesvesnom”), u budnom stanju prete nam bezbroj abnormalnih i patoloških oblika bekstva, kao što su: afektivna “bura” u stanju neke žestoke svađe među ljudima kada je svest neminovno “sužena” (onaj “mehur” pominjane svesti se skoro sparušio), a u takvoj “afektivnoj noći” ne znamo više šta govorimo ili šta činimo (otud predstava u gotovo svim religijama sveta da se tada u nas useljava demon!). Bekstvo od svesti – što u osnovi znači bekstvo čoveka od odgovornosti – tipično je potezanje za drogom ili alkoholom.

Postoje, srećom, i drukčije promene svesti kod nekih ljudi, i to onda kada doživljavaju istinsko mističko otkriće, kada se ek-statični, kada imaju prave vizije; postoje i umetnici, među ovim naročito slikari, koji od detinjstva nose ejdetske sposobnosti (od grčke reči eidos, vid, oblik, slika, Jenš, 1921.g.) vrlo živog, slikovitog predstavljanje sebi slika koje emotivno preživljavaju ili zamišljaju. U svim pomenutim i nepomenutim slučajevima, ljudska svest je promenjena, jednom u negativnom značenju (droga, alkohol i druge bolesti zavisnosti), drugi put u pozitivnom (uzlet ka nadsvesnom, takođe prirodna potreba čoveka, kao arhetipski religioznog bića, prema Bogu).

Ne mogu da propustim da kao psihijatar i psihoterapeut ne ukažem na neophodno razlikovanje između lažnih i pravih mističkih doživljaja, vizija i ekstaza.*1

Spomenuću samo jedan od brojnih, dobrim delom proverenih kriterijuma razlikovanja pomenutih “vansebnih, vansvesnih” stanja. Dok je u lažnom, neautentičnom doživljaju ovih pojava, takav čovek siguran, ne samo u “otkrivenje” koje je dobio “odozgo”, već on smatra taj svoj doživljaj prirodnim (vrhunac je gordosti tada u njemu!), a u isto vreme uveren je da treba drugim ljudima (a i narodima) da prenese tu “Božiju poruku”, koja je upravo njemu data, kao “izabranom” (neki od vođa pojedinih fanatizovanih hrišćanskih sekti, prema mišljenju nekih psihijatara, nisu bili duševno zdravi ljudi).

________________________

*1 O tome sam pisao u mojoj knjizi Mistička stanja, vizije i bolesti (Klio, Gornji Milanovac, 1997).

________________________

Ne zaboravimo da svaki čovek nosi u sebi skrivenog fanatika. Samo je na njegovoj neprestanoj samokontroli, neprestanom daljem svesnom razvijanju razuma prema umu ono što može da zadrži čoveka od javnog ispoljavanja malog ili većeg fanatika u sebi.

Istinsko mističko (vizionarsko, ekstatično) doživljavanje, u svim religijama sveta, takoreći oduvek, odlikovao se sledećim crtama: doživljaj je neiskaziv, ima noetički (saznavalački) kvalitet, kratkotrajan je, pasivan je, prisutna je svest o jedinstvenosti sveta, vlada osećanje bezvremenosti, prati ga doživljaj da fenomenalno ja nije realno ja. Ovim neophodnim merilima koji bi mogli posvedočiti verodostojnost mističkog doživljaja, neophodno je dodati doživljaj prave, nove, do tada nedoživljene radosti koja obuhvata sav život i sve ljude, a sa tim doživljajem, događaj temeljne promene dotadašnjeg načina života. Neprolazne Isusove reči: Po delima ćete ih poznati! u temeljuju i zapečaćuju sve što je do sada rečeno o istinskoj metanoji (naravno, uvek retkoj među ljudima).

Zaključak

Na važno, uvek aktuelno i prirodno-natprirodno pitanje: Šta treba u sebi menjati, trebalo bi svaki čovek, nezavisno od uticaja okoline, da sam odgovori, i to kada otkrije u sebi “religioznog čoveka” koji zna šta treba da čovek u sebi menja. Proces promene, menjanja, odnosno svega onoga u nama što ometa, usporava ili i zaustavlja prirodno-natprirodan proces individuacije i/ili oboženja – doživotan je proces, upravo zbog čovekove istovremeno, progresivne težnje ka usavršavanju (doživotan i prekoživotan proces približavanja Bogu) i regresivne težnje ka rđavoj konzervativnosti koja predstavlja drugo lice zakona inercije (lenjost, učmalost) kao zakona dinamike (Galilej-Njutn), zakona entropije (jednoobraznosti, homogenosti). Oba zakona rđavog konzervativizma (nije svaki konzervativizam rđav!), možda bi se mogli naći u Frojdovoj hipotezi o nagonu smrti (Tanatosu) koji vodi doživotnu borbu sa nagonom života (Erosom). Kada čovek postane svestan da je nadsvesno biće (a ne samo svesno, podsvesno i nesvesno), on je obogaćen mističkim saznanjem o stalnoj potrebi za promenom.*2

Biblijski Bog (kada ostanemo na judeohrišćanskoj religiji) je Bog objave. Apsolut je poslednja tajna.

_____________________________

*2 Stendal kaže da “Niko se ne diže toliko visoko kao onaj koji zna kuda ide”.

_____________________________

16

ZORICA KUBURIĆ

Filozofski fakultet, Novi Sad

OBRAĆENJE U RELIGIJU KOJA TI

PROGOVORI *1

Rezime

U prvom delu rada definisani su pojmovi u okviru kojih se sam rad kriće a to su teizam, ateizam i preobraćenje. U drugom delu rada prikazani su i analizirani intervjui s obraćenicima. Izabrani primeri govore o celokupnom procesu i ilustruju kako dimenziju saznanja verskih učenja, dimenziju zajedništva s vernicima i ličnu dramu promena u celokupnom poimanju sveta i u ponašanju. Zajednička karakteristika jeste da postoji optimalni period za obraćenje, da je on deo psihološkog sazrevanja i da nastaje u fazi formiranja identiteta. Važan pokretač jeste saznanje o konačnosti života koje duboko potresa egzistencijalni potencijal čovekovog bića i upućuje ga da traži smisao života. Prisutno je osećanje izabranosti, radosti i mira nasuprot otporu starih iskušenja. Posrednici koji govore u ime Boga i verske zajednice su najčešće roditelji, a zatim prijatelji i rođaci, potom bezbroj varijacija progovaranja iz teističke perspektive.

Ključne reči: obraćenje, krštenje, teizam, ateizam, protestan­tizam, adventizam.

Teizam (grč. theos – bog) je religiozni pogled na svet koji pretpostavlja postojanje jednog personalnog Boga koji upravlja svetom, verovanje u Boga stvoritelja koji deluje u onome što je stvorio. Izraz je verovatno prvi upotrebio Ralf Kadvort (Ralph Cudworth; 1617-1688), u protivstavu prema ateizmu (grč. a-theos – bezbožan). Teizam i deizam su do 18. veka bili sinonimi (lat. deus – bog). Kasnije se

pod deizmom podrazumevao filozofski pravac u kojem se Bog razume kao stvoritelj sveta u koji se više ne meša, čime se poriče mogućnost Božjeg otkrivenja i postojanja čuda, poriče se Božja imanentnost. Bog je u panteizmu poistovećen sa prirodom, poriče se Njegova transcen­dentnost. Danas teizam označava filozofski sistem koji tumači čovekovo poštovanje jednog Boga, pa je u tom smislu sinonim sa monoteizmom. Razlikuje se od politeizma u kome se veruje u postojanje više bogova i henoteizma u kome verovanje u jednog Boga ne isključuje postojanje drugih bogova (Kollier’s Encycopedia, 1965; Kuburić, 2007a)

_____________________________________

*1 Rad je pripremljen u okviru projekta: “Socijalno-ekonomske i kulturne karakteristike i potencijali Vojvodine kao činilac regionalnog povezivanja i integracije u Evropu”, Republički program, Osnovna istra ivanja, br. projekta: 149013D, 2006 -2010.

_____________________________________

U teizmu Bog je Apsolutna moć, sila koja je pokrenula stvaranje sveta, međutim, postoji više varijanti kako teizam objašnjava odnos Boga prema svetu. Bog je uspostavio opšte zakone prirode i upravlja njima i utiče na najviše sisteme uzročnosti. To je teizam koji gradi sloj na kojem se otvara teologija otkrivenja. Osim ovog intervencionističkog teizma koji sa lakoćom uključuje čuda, varijanta teizma koji je sličan deizmu uvodi mogućnost da Bog, bez obzira na razloge, ne interveniše kasnije u stvorenom svetu u smislu «narušavanja fizičkih zakona».

Upoznavanje Božanskog identiteta odvija se postepeno putem otkrivenja u meri koju ljudski um može da prihvati. U teizmu se prepoznaju lični odnosi između Boga i čoveka, interakcija Stvoritelja i stvorenog koja formira odnos zajednice s Bogom. Inicijativa potiče od Boga, čovek je u početku više uplašen da bi početni strah pred Bogom, koji se shvata kao mudrost, prerastao sve do odnosa emocionalne bliskosti i ličnog prijateljstva zasnovanog na poverenju. Doktrina otkrivenja je ključna i ona omogućava dogmu, verovanje u istinitost Božje reči, što ne isključuje čoveka kao faktora posredovanja. Otkrivenja Božanskog bića vekovima se u različitim teologijama iznova tumače i razumevaju. Lično uključivanje Boga u čovekov život, religijsko iskustvo dato u teističkom kontekstu, ponekad se objašnjava u terminima paranormalnih fenomena kao što su slušanje glasova ili viđenje vizija koje nemaju prirodno poreklo.

Teizam najviše odgovara metafizici judaizma, hrišćanstva i islama. Postojanje stvorenog sveta je najjednostavniji dokaz Božijeg posto­janja. U judaizmu je četvrta zapovest Dekaloga, zapovest da se šest dana radi, a sedmi dan, koji je subota, odmara, što je sedmično sećanje na stvaranje. U hrišćanstvu se Bog definiše kao onaj koji je stvorio sve: „Jer svaki dom treba neko da načini; a ko je sve stvorio ono je Bog“ (Jevrejima 3: 4). U islamu se osam imena za Boga odnose na stvaranje (Burrell, 1997: 141). „On je (jedini) Tvorac neba i Zemlje. A kada odredi (da) nešto (bude), samo mu kaže: „Budi“! i (ono se stvara i) biva.“ (Kur’an 2: 117).

Bog je beskonačan i Ličnost, transcendentan (nadilazi nas i naš svet, s one strane je, ali je i imanentan, s nama je) i sveprisutan, sveznajući, suveren i dobar. Božja dobrota je njegova apsolutna pravednost koja je izražena ljubavlju. Ako je Bog ljubav onda ima nade za čovečanstvo, jer on neće napustiti svoja stvorenja, što ne isključuje mogućnost da čovečanstvo napusti Boga jer je sloboda, pored ljubavi i pravde, karakteristika Božjeg odnosa prema svetu. Koncept o Bogu dopunjavan je individualnim razumevanjem Boga kao »jednog od nas« čime se skandalizovala religija, pa su opisi Boga kao mudrosti, pravde, moći, dobrote i ljubavi uvek morali da budu označeni kao »večna« i »savršena«. Ljudska bića stvorena su po Božjem obličju i sposobna su da saznaju svet oko sebe i samog Boga, koji ima aktivnu ulogu u traženju onih koji traže Njega. Ljudska bića stvorena su dobra, ali padom u greh Božja slika u čoveku je narušena. U hrišćanskom teizmu proces obnavljanja Božjeg lika u čoveku omogućen je Hristovim delom otkupljenja, koje počinje obraćenjem koje je proces vraćanja dobroti. Prisustvo Božanskog potpuno se otelovilo u Isusu Hristu, Bogočoveku, u kome se ostvaruje sjedinjenje Božanskog i ljudskog. Etika je transcendentna i temelji se na karakteru Boga. Istorija je linearna i vodi ispunjenju Božje namere za čovečanstvo, a ta namera je spasenje.

Brojna su pitanja koja proizlaze iz teorijskog konflikta teističkog pogleda na svet u čijoj suštini se nalazi verovanje u savršenstvo samopostojećeg, transcendentnog Stvoritelja koji je imanentan u svojim nesavršenim, ograničenim, promenljivim i smrtnim stvore­njima. Posebno je kategorija moralnog razvoja paradoksalno očekivana u autonomnoj ličnosti koja se rađa iz heteronomne moralnosti. Kako pomiriti verovanje u božansko sveznanje i predviđanje sa ljudskom slobodom? Kako razumeti Božju svemoć, ljubav i dobrotu sa prisustvom zla u svetu? I pored brojnih nejasnoća, čini se dovoljnim ono što je dokučivo da bi se čovek, jednom preobratio kao biće u skladu s Bogom, nedokučivim, neshvatljivim. Za one kojima to nije dovoljno, ateizam je alternativa.

Ateizam (gr. a – ne, bez; theos – bog) ili nevera, ireligija, nereligija, bezverje, u istraživanjima religioznosti zauzima značajno mesto u socio­loškim istraživanjima (Đorđević, 1990; 1997; 2007). Među dosadašnjim pristupima ateizmu značajno je shvatanje engleskog sociologa Kolina Kembla, koji ireligiju definiše kao oblik protiv-kulture, nastao u Evropi i Americi u 18. i 19. veku kao reakciju protiv preterane religioznosti, autoritarnosti i opšteg nedostatka humanosti priznate religije. Ateizam je uži pojam od ireligije jer on nastaje kao reakcija na teističku religiju. Antonio Grumeli pitanje ateizma u savremenom društvu posmatra kao procesa kojim se društvo i kultura oslobađaju uticaja religioznih institucija. Tradicionalni ateizam ograničavo se na intelektualnoj negaciji Boga od strane elita koje su bile samozatvorene u odnosu na društvo. Savremeni ateizam je, kako kaže Grumeli, “druga hipoteza” koja može da se uporedi sa bilo kojom drugom hipotezom, uključujući i religiju. Za razliku od tradicionalnog ateizma koji je predstavljao oblik «poimanja», savremeni ateizam ima oblik kolektivnog ponašanja, masovnog i vrlo malo diferenciranog.

Esad Ćimić (1984) ukazuje da savremeno društvo postaje sve više kritično prema svim tradiconalnim vrednostima. Spontano, stihijsko nadirajne ateizma, ili bar indinferentnosti spram religije, silno doprinosi simplifikaciji i vulgarizaciji boga i sve vidljivijem reduciranju religijskih kategorija i simbola posredstvom procesa desakralizacije i sekularizacije. Religiju i ateizam Ćimić posmatra kao korelate. Religija je pretopstavka ateizma, jer je on negacija religije.

Jakov Jukić (1973) smatra da je izvor istorijskih oblika ateizma otuđeni, izopačeni svet u kojem se čovek nalazi. Ateizam prošlih vremena bavio se kako da dokaže logičku pogrešnost teističkog pogleda na svet. Areligiozni čovek potiče od religioznog čoveka, homo areligiosus potomak je homo religiosusa; moderni ateista je bezbožan u svojim izjavama, namerama i uticaju, ali je u najdubljem delu svog bića sačuvao sećanje na religiju.

Đuro Šušnjić (1998) piše da je ateizam jedan od oblika neverovanja koji nastaje kao odgovor na zvanaičnu teističku veru. Ateizam je anti-teizam koji je moguć jedino ako postoji teistički sistem prema kojem bi se ispoljavao u vidu odbacivanja, borbe, poricanja, sumnje i ravnodušnosti. Zavisnost ateizma od teizma čini i sam ateizam religijom. I teizam i ateizam jesu vera samo sa drugačijim predznakom : Bog jeste i Bog nije. Nevera prati veru, kaže Šušnjć, kao što senka prati čoveka. Ateizam nije krajnji domet nevere jer ne kida sve veze sa Bogom, i on je vera ali vera nevernika. Krajnji domet nevere jeste ravnodušnost. Ravnodušni ljudi nisu protiv Boga, već bez Boga.

U toj dinamici odnosa između teizma i ateizma, kako u istorijskom toku tako i u pojeinačnom iskustvu, stoji čovek kao subjekt više ili manje slobodne odluke, koji našim istraživanjima doprinosi svojim introspektivnim kapacitetima približavajući unutrašnju dramu odnosa prema Bogu, sebi i svetu. Ako teizam i ateizam posmatramo kao jednu dimenziju na čijem je jednom kraju teizam a na drugom ateizam, onda se psihološka istraživanja mogu bazirati na skali procene na kojoj se pojedninac prepoznaje.

Obraćenje je trenutak odluke da se bude ono što jeste i predstavlja suštinu identiteta koji integriše sve ostale aspekte čovekovog bića. Pitanje je da li je to ireverzibilan proces i da li se može govoriti o

20

obraćenju i preobraćenju u smislu registracije i preregistracije („ponovo registrovati pod drugim brojem, na ime drugog vlasnika“ (Klajn, Šipka 2007: 979). U Encilopediji živih religija (Jacobs 1992: 555-557) odrednica je preobraćenje dok je u Sociološkom rečniku (Kuburić 2007: 370-371) odrednica obraćenje.U Sociologiji religije (Hamilton 2003: 425), u kontekstu Novih religijskih pokreta stoji, takođe, reč preobraćenje a u engleskom izdanju se koristi reč conver­sion (Hamilton 2001: 260). Teološka literatura o konverziji govori kao o natprirodnoj trasfomraicji uma, osećanja i života koji obnavlja slobodu, samokontrolu i duhovno jedninstvo s Bogom koje je izgubljeno kao rezultat greha (SDA Encyclopedia, 1976: 349). U Rečniku pravoslavne teologije (Brija, 1999: 311) jedino sam pronašla reč oboženje koja bi se mogla povezati s procesom obraćenja gde se oboženje definiše kao duhovi preobražaj. „Oboženje je stanje preobraženja čovečanskoga, prevazilaženje stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka.“

Obraćenje, preobraćenje, konverzija, (Bahtjarević, 1988; James, 1990; Jacobs, 1992; Hamilton, 2001; 2003; Kuburić, 2007b; Sremac, 2007), dakle, predstavlja u pojmovnom smislu proces u kome čovek prihvata versku, filozofsku ili političku doktrinu koju ranije nije poznavao, ili ju je pobijao. Religijski sistemi podrazumevaju potrebu za nekom vrstom preusmeravanja od života u neverovanju ka životu u veri, ili od nezrelog ka zrelom verskom životu. U religioznom judeo-hrišćanskom kontekstu znači odvraćati se od onoga što je zlo i okrenuti se Bogu. Od reči kojima se izražava pojam obraćenje, najviše se koristi jevrejski glagol šub – menjanje puta, vraćanje natrag. U grčkom jeziku koristi se glagol epistrephein za povratak Bogu. Glagol metanoein izražava unutrašnji preokret.

Obraćenju prethodi spoznavanje samog sebe kao grešnika i potreba za oproštenjem. To se pretvara u odluku da se volja potčini ciljevima i životu koji je u skladu sa Božjom voljom. Lično iskustvo obraćenja, »nanovog rođenja«, je suština procesa spasenja koji pretpostavlja svesnost da postoji Bog koji je uključen u ljudski život, moralnost i potrebu za pomoć od Nekog spolja. Funkcija misionarskih aktivnosti je da ohrabre odgovornost prema Božjim pozivima, jer religiozni ljudi smatraju da Bog deluje u ljudskim situacijama u nameri da pronađe one koji Njega traže.

Tako dolazimo do razumevanja obraćenja kao progresivnog i interaktivnog procesa u kome se transformiše život, iz »haosa« ili »pogrešnog puta«, putem rada na sebi kao odgovornom pojedincu prema Bogu i zajednici u kojoj se obratio. To je početak ukorenjivanja za razvoj u individualnosti.

O prirodi preobraćenja može se govoriti i sa aspekta istorije, antropologije, sociologije, psihologije. Za tipologiju mogu se uzeti različiti kriterijumi. Prema broju učesnika obraćenje se deli na individualna i kolektivna. Ako je kriterijum podele dužina trajanja, obraćenja se dele na brza i dramatična i ona dugotrajna i tiha koja traju i događaju se skoro neprimetno.

Ako je sloboda izbora kriterijum, onda postoje dobrovoljna i nasilna sa različitim vrstama i stepenima manipulacije. Kada se pitamo koliko traju posledice preobraćenja onda govorimo o trajnim i privremenim. Kada je kriterijum tipologizacije sociokulturološka distanca koja postoji između potencijalnih obraćenika i onih koji su već obraćeni onda možemo razlikovati: 1) obraćenje iz potpuno različitih religijskih tradicija (hrišćanstvo i islam su primeri masovne tranzicije tradicije); 2) obraćenje unutar iste verske tradicije (u američkom protestantizmu kada baptista prelazi u adventiste ili obrnuto, kada je smer kretanja ka konzervativnijem ili liberalnijem hrišćanstvu); 3) obraćenje u fundamen­talističe grupe i nove religijske pokrete koji koriste strategije prinude i manipulacije da bi pridobili pristalice; 4) obraćenje u vlastitoj veri, oživljavanje posvećenosti veri kada nominalni vernici svoje verovanje učine centralnim pitanjem svog života, kada dožive duboko versko iskustvo ili novi uvid koji pokreće duhovne vrednosti.

Budući da se protestantizam kao pokret reforme hrišćanstva konkretizuje u brojnim verskim zajednicama koje se u nijansama razlikuju po pitanjima značajnih učenja ali i po misionarskim aktivnostima, svoju pažnju usmerićemo na one zajednice koje imaju naglašenu misiju propovedanja i krštavanja po svim narodima. Prema istraživanjima adventisti imaju najbrži rast crkve. Na svetskom nivou uvećava se broj vernika, i prema mojoj gruboj proceni, jedna polovina vernika regrutuje se iz «sveta», preobraćenjima, a druga iz «crkve», rođenjem u porodici adventista.

Istraživanje (World Survey, 1993) je rađeno na uzorku od 18.494 ispitanika, a odnosi se na populaciju adventista u celom svetu i to onih vernika koji redovno odlaze subotom u crkvu, naime, iz istraživanja je isključeno između 20 do 45% članova (Seventh-day Adventists) koji ne dolaze redovno u crkvu ili su postali neaktivni. Dakle, rezultate treba razumeti u kontekstu mišljenja crkvenih vernika. Osim toga, rezultati se više odnose na obrazovane vernike i na one koji žive u urbanom okruženju, jer su nepismeni i oni koji nemaju adresu takođe nisu ušli u istraživanje.

Prvo pitanje bilo je: Koliko dugo ste kršteni član SDA? Na svetskom nivou rezultati se kreću od 4% do najviše 12%. TED*2, divizija u kojoj se organizacijski nalazi Srbija ima 8% novokrštenih vernika, tj. onih čiji je crkveni staž kraći od jedne godine. Krštenih vernika sa stažom od jedne do pet godina ima do 32% (TED 19%), a onih preko dvadeset godina ima do 51% (TED 37%). Stiče se utisak da u crkvi dominiraju stariji vernci, u duhovnom smislu, te da su novoobraćenici dobrodošla manjina. Gledano po divizijama, vernika preko dvadeset godina ima 51% u Severno Američkoj diviziji, dok ih u Istočno Afričkoj diviziji ima samo 14%.

Pitanje koje je povezano s obraćenjem je br. 4. Kako ste se pridružili Adventističkoj crkvi. Najveći broj ispitanika je odgovorio da je to preko roditelja, tj. da su rođeni u adventističkoj porodici i vaspitavani u duhu vere. Procentualno je u različitim krajevima sveta, od 30 do 53% onih koji su «rođeni u crkvi» (TED 42%). Inače Istočno Afrička Divizija je imala uzorak od preko 4.000 ispitanika a po rezultatima prednjači u broju novokrštenih i predstavlja duhovno mladu crkvu. Tamo gde je adventizam nastao kao pokret i gde crkva ima najduži staž, najviše ima vernka po rođenju, a manje novokrštenih.

Dakle, rasadnik verovanja na prvom mestu je porodica i najveći broj vernika nastaje rođenjem i odrastanjem u adventističkoj porodici. Sledeći način upoznavanja s adventizmom jeste preko poznanika, prijatelja, rodbine. Tu je procenat između 23 i 41 (TED 41%). Čitajući knjige od 7 do 23% vernika je (TED 14%) postalo član. Javne evangelizacije, predavanja i sastanci su doprineli članstvu od 5 do 18% (TED 15%). Za 7 do 16% je dolazak propovednika u njihovu kuću i držanje biblijskih lekcija bilo presudno (TED 13%), isto toliko su i vernici bili kućni učitelji, a biblijska dopisna škola od 5 do 10%, zavisno od kraja sveta (TED 8%). Preko humanitarne organizacije ADRA, svega 1 do 2% je došlo u crkvu. Takođe su radio i TV emisije doprinele od 1 do 3% članstvu.

_____________________________

*2 TED (Trans-European Division) je odeljenje Generalne konferencije koje

obuhvata unije: Engleske, Švedske, Danske, Finske, Norveške, Holandije,

Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Srbije, Msðarske, Makedonije,

Albanije, Grčke, Izraela, Poljske, Pakistana...

http://www.ted-adventist.org/directory.htm

______________________________

Značajno je ovo istraživanje jer nam ukazuje na misiju crkve, a intervjui koje sam vodila s vernicima u vezi njihovog obraćenja upravo

nam opisuju proces i ukazuju na detalje koji su u globalnim statističkim izveštajima nevidljivi.

Empirijska istraživanja ukazuju na neke značajne aspekte, koji su povezani sa obraćenjem. Postoji opšta saglasnost da neki oblik krize prethodi obraćenju, jer otvara ljude za nove opcije. U periodu adolescencije i formiranja identiteta, kada je prisutna razvojna kriza, traže se i otkrivaju nove informacije u pitanju koncepcije života. Tada je obraćenje adaptabilni mehanizam koji doprinosi stabilizaciji. Individualne krize pojavljuju se iz konteksta destruktivne porodične situacije, neuspeha socijalizacije ili drugih ličnih trauma. Odrastanje u autoritarnom, strogom, kažnjavajućem sistemu, čini da se moć razume kao ona koja kontroliše, od koje se treba skrivati, ponekad prkositi i podvaljivati. Porodice koje neguju atmosferu prihvatanja i podsticanja pomažu da se Bog doživljava kao zaštitnik i saradnik koji je saosećajan, nenasilan i predvidiv.

Tako se obraćenje može izazvati strahom ili ljubavlju, što zavisi od shvatanja Božjeg karaktera, a ono proizilazi iz iskustva sa roditeljima kao prvim autoritetima. Istraživanja pokazuju (Kuburić, 2008) da oni koji potiču iz verski mešovitih porodica znatno su više otvoreni za verske promene. Takođe pluralistička društva nude više mogućnosti za izbor religijskih opcija. U sociološkom kontekstu obraćenje podrazumeva misionare i potencijalne obraćenike. U kontekstu kolonijalnih osvajanja misionari su nosili ogromnu moć. Indirektno oni su bili predstavnici kolonijalne vlasti koja je imala podršku vojske i uživala ekonomsku superiornost. Međutim, ima misionara koji su proganjani, bilo da su jeretici u svom narodu ili nosioci tuđe kulture, a ipak uspešni da donesu vest o Bogu koja vodi ljude do obraćenja.

Prema istraživanjima, mnogi obraćenici priznaju da je ključnu ulogu odigrao susret, kontakt s pojedincem, vođom ili članom neke grupe u kome je prepoznao ideal, živi primer verovanja. Potencijalni obraćenici, bilo da su aktivni istraživači ili pasivni partneri, donose svoje intelektualne, emocionalne i praktične potrebe koje zadovoljavaju u verskoj grupi koja neguje molitvu, organizuje bogosluženja i obezbeđuje različite mogućnosti za integraciju u grupu. Ekskluzivne grupe naglašavaju potrebu da se odluka donese i izrazi javno, jer pomaže obraćeniku da potvrdi svoje zajedništvo s grupom i grupa da potvrdi vrednost svojih ideja i metoda što je moćno sredstvo međusobne podrške.

O posledicama obraćenja na psihičke procese i osobine ličnosti, na području ponašanja i međuljudskih odnosa, na razvoj kulture i društva, saznajemo iz empirijskih istraživanja. Brojna su pitanja na koja treba još odgovoriti. Na primer – Koliko obraćenje doprinosi sazrevanju ličnosti, formiranju identiteta i integriteta? Da li su efekti obraćenja progresivni ili regresivni? Sa koje pozicije vrednovati posledice obraćenja? Da li verske tradicije omogućavaju dalje sazrevanje ličnosti posle obraćenja? Koji su to i kakvi su ljudi kojima se dogodi obraćenje? Da li se razlikuju oni koji prihvataju progonjenu veru od onih koji se obraćaju u dominantno verovanje? I konačno, da li se, i po čemu, može razlikovati pravo obraćenje od lažnog?

Sam unutrašnji proces iskustva obraćenja ima svoju društvenu formu koja se putem propisanog ponašanja društveno potvrđuje. Svrha i smisao rituala izražava se nizom obavljenih postupaka koji često sačinjavaju jedan proces prelaska iz jednog stanja postojanja u drugo, što zapravo odražava proces rasta i sazrevanja uopšte ali i posebno religijske svesti. Ovde možemo navesti rituale životnog ciklusa koji obično obuhvataju rituale odvajanja, kako bi se osiguralo ispravno napuštanje prethodnog statusa; rituale prelaska, da bi se osigurala sigurnost tokom rizičnog graničnog stanja; i rituale uključivanja, kako bi se osiguralo ispravno poistovećivanje s novim statusom i priznanje u njemu. Ti rituali nisu uvek strogo odvojeni, već se preklapaju i obavljaju istovremeno. Skoro sva društva imaju nekoliko različitih statusa povezanih s uzrastom i obeležavaju prelazak iz jednog u drugi. Tako se obeležava rođenje, prelazak među odrasle, brak i smrt.

Religijski ritual prelaska kao što je krštenje, kod protestantskih zajednica ne pripada ritualima životnog ciklusa. Obred krštenja obavlja se samo nad odraslim osobama koje su sposobne da samostalno odluče o prelasku. Naime prelazak se može okarakteristati kao »novorođenje«, »zavetovanje«, »umiranje starom čoveku« »rađanje za večni život«. Krštenje se povezuje sa obraćenjem i praćen je religijskim iskustvom susreta sa božanskim bićem.

Za ovo istraživanje bitno je da obratimo pažnju na mogućnost postepenog susreta sa Bogom koji se odvija unutar religiozne porodice i iznenadnog iskustva susreta sa Bogom koji je prilično tipična vrsta iskustva u protestantskom hrišćanstvu preko koga su mnogi ljudi »prihvatili Hrista«. Ovde želim da navedem primer jednog obraćenja (Kuburić, 2008: 52-58) koji ilustruje proces koji odrasle ljude dovodi do krštenja. Svoje iskustvo obraćenja ispričala je jedna mlada i lepa žena u Zemunu u toku redovnog bogoslušenja (novembar, 1994) koje iznosim u skraćenoj verziji.

Osoba iznosi da je živela teškim životom. U petoj godini života nastradala joj je majka. Živela je sa ocem, maćehom i polubratom. Kasnije je otišla u drugi grad da živi kod bake i slepog strica, koga je volela i za kojim i danas žali. Kasnije su je odveli u internat za nezbrinutu decu, gde je završila srednju školu i odmah se zatim udala. U braku je živela 4 godine, ali muž joj je umro i ostala je sa sinom da živi kod devera i zaove što je trajalo 9 godina. Dever je bio alkoholičar tako da je teško živela. Došao je dan kada takav život više nije mogla podneti. Uzela je svog sina i krenula neznajući ni sama kuda, svima u kući govoreći: »Dok Bog ne počne da deluje ja ću delovati«. U firmi u kojoj je radila, a i u muževljevoj firmi i u opštini su joj obećavali nužni smeštaj, ali kaže ona, kako to biva u životu, sve je ostalo samo na obećanjima. Plakala je i danju i noću, pušila po tri kutije cigareta, a nije mogla da jede. Kaže da su svi mislili da će umreti jer je loše izgledala.

Inače, kaže da je uvek verovala da postoji Bog i nikada ga nije grdila. Bavila se astrologijom, transcendentalnom meditacijom, autosu­gestijom, ali tu nije mogla pronaći ono što je tražila. U vreme dok je bila kod prijateljice, kupila je neku malu knjižicu u pravoslavnoj crkvi koja se zvala »San majke Božje«. Tu su bile razne molitve koje je često čitala. Jedne noći oko 3 sata kap se prelila u prepunoj čaši, gorko i bespomoćno je zaplakala i rekla: »O Gospode, pomozi mi, ja više ne vidim izlaz, ne znam kuda ću više. Oče, molim Te pomozi mi«. Posle ovog vapaja, kao da je neko povukao klupče, tako je sve počelo da se odvija u dobrom smeru. Sutradan jedan prijatelj rekao joj je za neki slobodan stan u koji se ona odmah uselila. Tada je otišla na ranije mesto stanovanja da prenese neke knjige, ali od svih uzela je samo Bibliju misleći »neka se nađe u kući, vremena su haotična, neće biti na odmet da je pored mene. Silno me je nešto vuklo da je čitam, neznajući ni sama zašto. Kada bi neko zazvonio na vrata, brzo sam je krila pod jastuk, da ne bi rekli, 20. vek a ona čita Bibliju.«

To njeno upoznavanje sa Biblijom trajalo je šest meseci. Jednoga dana, dok je čitala, osetila je »navalu ljubavi i silnu potrebu da učini nešto svom divnom Gospodu«. Rekla je: »Bože, toliko te volim da bih želela da nešto učinim, šta bi te Gospode moglo obradovati, šta bi želeo da ja učinim za Tebe?« A onda se setila da ostavi cigarete. Kriza je trajala 7 dana posle kojih se osećala kao da nikada nije bila pušač. Pročitala je da je subota sedmi dan i da tog dana ne treba ništa da radi. Pitala se kako sada to kada je celog života slavila nedelju. Ali rekla je: »Ako Gospod tako kaže ko sam ja da to poričem, ako On kaže da je subota sedmi dan onda to i jeste.« I tako je počela da svetkuje subotu. Kad je pročitala da je greh jesti svinjsko meso, odmah je odlučila da ga ne jede.

U Bibliji je primetila da su ljudi prinosili žrtve. Poželela je da i ona prinese žrtvu u znak zahvalnosti. Pitala se kako da prinese žrtvu kada se to ne radi u našim crkvama, kako to da uradi a da je pop ne vidi. Ali onda je odlučila da jednom nedeljno ide u crkvu i da kupuje najveću sveću koju će zapaliti u znak zahvalnosti Gospodu. Dok je sveća gorela ona se molila da ako ovo nije ispravno što radi da joj Bog pokaže kako treba. Ta ceremonija trajala je 2 meseca, a onda je primetila Hristovu sliku na plakatama po gradu, na kojima su bila obaveštenja o predavanjima na temu »Upoznajmo Hrista«.

Ova osoba dalje kaže: »Došla sam, draga braćo i sestre, i upoznala Hrista i ostala sam sa vama do današnjeg dana. I samo me smrt može rastaviti od Gospoda koji je žrtvovao sebe za mene, što i ja ne bih žrtvovala sebe za njega. Posle proučavanja sa propovednikom koje je trajalo oko 2 meseca, odlučila sam da se krstim i da sklopim svoj zavet s Gospodom. Neki su me odbacili i prestali da se druže i dolaze kod mene, ali mi je Gospod dao vas, draga braćo i sestre, i ja sam mu na tome zahvalna… Između ostalog najvažnije je to što me je Gospod naučio da ne očekujem da se svet okreće oko mene, da u svojoj sebičnosti ne očekujem da sve bude podređeno meni, već da se ja okrećem oko svojih bližnjih, da ih činim srećnim, da se smejem i plačem sa njima, da njihove potrebe budu važne kao i moje. Da im služim i svaka moja reč, misao i delo da budu njima na blagoslov a Gospodu na slavu…«

Opis ovog slučaja sadrži elemente kao što su težak život, osećanje usamljenosti, odbačenosti, bespomoćnosti. Osoba traži godinama smisao svega što joj se događa. U Bibliji saznaje za rituale koji su se primenjivali i pokušava da kao individua uspostavi vezu s Bogom, ne bi li se makar on smilovao i pomogao. Prisutna je želja da sama učini nešto za Boga, da nešto žrtvuje, da se nečeg odrekne. Konačno ona ne ostaje sama, pronalazi grupu koja čitajući Bibliju, takođe pokušava da drži i poštuje skoro sve što tamo piše. Vera i razumevanje Boga postaju sastavni deo njenog života. Ona pristupa krštenju koje je način njenog zavetovanja Bogu. Ovakvih i sličnih primera preobraćenja u protestantskom svetu ima bezbroj. Zapravo, protestantizam je i nastajao individualnim čitanjem i razumevanjem Biblije. Uticajni pojedinci postajali su osnivači crkava koji su svoju veru temeljili na onome što su pročitali u Bibliji.

Ovde je potrebno još uočiti i razliku između »unutrašnjeg« preobraćenja koje je doživljaj postizanja unutrašnjeg mira i smisla života i »spoljašnjeg« preobraćenja koji je proces prelaska i prihvatanja neke eksplicitne religije i pristupanje nekoj društvenoj grupi. Prema tome, krštenje predstavlja istovremeno i društveni i psihološki događaj.

Obred krštenja je u suštini ritual uvođenja u religijsko sazrevanje koje ima neki svoj vremenski tok. Na početku postoji jedan period u kome je osoba minimalno svesna da živi u atmosferi u kojoj se dešavaju religijska iskustva. Nakon toga dolazi trenutak spoznaje u kome se osoba svesno usredsređuje na one koji doživljavaju religijsko iskustvo. Pojedinac donosi odluku da i sam sebi omogući susret u kome doživljava preobraćenje. Proces sazrevanja odvija se i pre i posle obraćenja. Manifestno, osoba zajedno s drugima stupa u zajednicu od koje uči i prihvata disciplinu, ili životni stil vernika. Zatim sledi momenat potvrđivanja kada preobraćenik prolazi kroz »ritual prelaska« koji označava da je on sada punopravni član religijskog tela i da je u stanju da iskusi religiju u svoj njenoj dubini. Taj ritual prelaska obavlja se potpunim zagnjurivanjem u vodu koje predstavlja »umiranje starom čoveku« i »grehu« i »vaskrsenje u novi život«. Najzad, postoji i period zrelosti tokom koga se osoba razvija i raste u okviru života religijske zajednice. U tom periodu, religijsko iskustvo sve više zadobija stilizovani, ritualistički i tradicionalni karakter (Malony, 1992)

Religijsko iskustvo pruža učesniku s jedne strane pouzdan identitet, s druge strane osećanje preobražaja i nov identitet. Kada govorimo o identitetu, potrebno je naglasiti da je uloga rituala u potvrđivanju društvenog identiteta, onoga što učesnik jeste u društvenom smislu, da je deo neke određene zajednice. Ritual takođe pruža psihički identitet u onoj meri u kojoj je ritual u stanju da učesnika učini svesnim vrednosti, verovanja i potreba, kao i tenzija u okviru šireg društvenog poretka. Osim društvenog i psihičkog identiteta, ritual čoveku potvrđuje i istorijski identitet, jer praktikovanjem rituala »otaca svojih« pojedinac zauzima svoje mesto u duhovnoj lozi. Ritualnim činom razrešenja unutrašnjih sukoba kao i porodičnih i društvenih tenzija, putem ispovesti, krštenja ili samog doživljaja prisustva božanskog bića, pojedinac dobija smisao i perspektivu i ovozemaljske stvarnosti. Ovaj preobražujući učinak zajednice s Bogom kroz neki od rituala nadilazi sve ostale odnose i utiče na izgrađivanje novog identiteta. Identitet sadašnji i budući, to tiho sazrevanje ili preobra­žavanje koje neguje verujući čovek opisao je apostol Jovan: »Ljubazni! sad smo deca Božja, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i on, jer ćemo ga videti kao što jest. I svaki koji ovaj nad ima na njega, čisti se, kao i on što je čist« (1.Jov. 3,2.3).

Ritual, dakle, u nekim trenucima postaje oblik razrešavanja krize. Do krize dolazi kada čovek postane svestan da je učinio prekršaj (kršenje društvenih, kosmičkih zakona). Kriza izaziva napetost, osećanje krivice, strah, što navodi čoveka da kroz ritual tj. postupak razrešenja (surogatne žrtve, očišćenja) doživi okončanje krize, često izraženo simbolikom pomirenja, mira ili veselja (Turner, 1969, 1974). Svrha ritualnih postupaka jeste »zadovoljavanje Boga«, izražavanje zahvalnosti, pomirenje s Bogom. Ova vrsta rituala prisutna je u molitvama zahvalnosti, u različitim darovima i prinosima, kao i u žrtvama zahvalnosti.

Jezik rituala i simboli koji se koriste u religijskim ritualima su mnogobrojni i usmereni na sva čovekova čula. Setimo se samo mirisa tamjana i sveća, ukusa hleba i vina prilikom pričešća, zvukom zvona i duhovnih pesama. Protestantizam je svojim vraćanjem na izvorno hrišćanstvo ugasio sveće, zaustavio zvona, prekrio ikone, izbacio kipove. U Adventističkoj crkvi vide se prazni zidovi, miriše cveće i čuje se muzika. Smanjena je mističnost, insistira se na argumentima i proročanstvima.

Sledeći primer obraćenja iznela je devojka po imenu Anita (Terek, 2007). „Živela sam bez Boga iako misleći da verujem u njega. Kao i mnogi danas koji nemaju svoj stav i moja verovanja su bila međusobno protivurečna. S jedne strane sam bila ateista, smatrajući da ništa ne postoji osim u našoj glavi i da je sve što nije materijalno proizvod naše mašte, a sa druge strane sam ipak u nešto verovala i neznajući baš u šta, smatrajući da bi to mogao biti Bog. Ustvari sam verovala u boga koga sam sama iskreirala (koji me ne osuđuje za moje postupke). Ljudi nisu idealni, mi ih idealizujemo dok ih ne upoznamo, a onda se razočaramo, trajno ili privremeno dok ne prihvatimo. Sa Bogom je suprotno, kada ga upoznamo, oduševimo se jer ne možemo ni da zamislimo tu čistotu njegovog karaktera. Ali isto kao što za osobu možemo reći da je poznajemo tek kada upoznamo njen karakter, tako i Boga upoznajemo, ne možemo reći da Ga poznajemo, možda jesmo čuli za njega, ali ne poznajemo ga dokle ne upoznamo njegov karakter koji nam otkriva Sveto pismo. Svako ko je imao iskustvo obraćenja Bogu zna kakvo je oduševljenje i radost upoznati Ga! Teško je prepričati, a oni koji to nisu iskusili mogli bi pomisliti da ste ludi. Ali Biblija i o tome govori.

... Nešto me je navelo da krenem i potražim Bibliju. Od tog trenutka sam imala osećaj kao da činim neki veliki zločin, pa sam se svim silama trudila da niko ne sazna. Ineteresantno je da je baš čitanje uticalo na mene. Kada sam počela da čitam moj stav je bio da se Bog zaista meni obraća, a ne da je to neko pisao nekom, i nimalo nije bilo u meni sumnje da je Biblija možda vremenom prepravljana, iako sam celog života slušala „kako neko može da veruje u to, to su sve ljudi pisali, nije ta knjiga pala s neba“, i sama bila veoma skeptična kao i svi. Ne znam zašto sam se tako reagovala. Htela sam da proverim da li je tako i onda sam se suprotno tome postavila od samog početka. To je bilo delovanje Svetog Duha na moje ispitivanje šta je istina. Sada shvatam da me je tako neprijatelj odvlačio da ne dođem u dodir sa knjigom, a kamoli da je čitam. Kao da vas je neko ubdeio ne pipaj izgorećeš. I sada sam ubeđena da ima ljudi, a i ja lično znam neke, koji bi sigurno poverovali samo kada bi počeli da čitaju. Zato neprijatelj njih vešto obmanjuje i oni se ne usuđuju. S druge strane i oni što čitaju mogu biti prevareni da su to sve mitovi i čitaju čisto informativno da bi bili obavešteni. To je zaista neverovatno i objašnjava tu veliku prevaru i borbu koja se vodi u nama. ... U međuvremenu sam se zaposlila i to je bilo posebno iskustvo kroz koje me je Bog proveo. Spolja gledano ja sam bila potpuno ista osoba i apsolutno niko nije mogao naslutiti da se nešto događa u meni. ... Jednu po jednu adventističku knjigu, koje sam inače izbacila na terasu kao sektašku literaturu da niko ne vidi da se ne brukam, prenosila u svoju sobu, čitala, dok na kraju nisam sve prenela i napunila ormar knjigama. Išla sam i na adv.sajt i skidala pesame, tekstove i propovedi. Tako sam skinula propoved „Pustinja“ koja me je zainteresovala jer sam se tako nekako osećala, kao u pustinji. Nema šta, pogodilo me je i mislim da mi je to slomilo srce. Moje oholo srce je bilo slomljeno i potpuno otvoreno za Boga. Propoved je imao propovednik Mića Tanurdžić. I boja glasa i način govoria me je slomio jer se u njemu osećala iskrenost. Bog je tačno znao da ću na to tako reagovati i nije bilo slučajno što sam tu temu našla.

Za letnji odmor sam po drugi put otišla na tečaj. Rekli su da će vođa biti Mića Tanurdžić što me je još više zainteresovalo. I sve prilike koje su se tada izdešavale su bile takve da je samo Bog mogao da sklopi tako kockice da ja opet budem oduševljena istim žarom kao i prvi put.

Kada sam po povratku nastavila sa poslom počela me je grizti savest što radim subotom. Bog me je vodio postepeno, istinu po istinu. Zaista ne može čovek sve od jednom prihvati. Sve više i više me je nesvetkovanje dana odmora kopkalo ali nisam ništa preduzela.

Tetkina smrt je bila prvi moj gubitak bližnjeg. Bog je zaista bio milostiv i nikakvih trauma, niti smrtnih slučajeva, nisam imala kao dete. Zato je ovo bio šok i jedino što mi je bilo u glavi je HOĆU U CRKVU! Mislim da me niko nebi mogao zaustaviti tada kolika je moja želja bila jaka i više me ništa nije moglo sprečiti. Od tada, svake subote sam u crkvi.

I oko samog krštenja se vodila velika borba u meni i za mene. Kada god sam čitala Bibliju, na kraju me je uvek ispraćao isti stih koji sam nebrojano puta pročitala i debelo podvukla: ’I sad što oklevaš? Ustani, krsti se i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospodnje.’ Međutim nisam krenula u akciju. Obuzimao me je strah i nisam se usuđivala na inicijativu. Mislila sam da možda još nije vreme. Ni sama nisam znala šta mislim, ali sam se plašila.... Tada sam više nego ikada bila na smrt isprepadana i sve one predrasude koje sam gajila ranije su isplivale. Isprepadana sam išla i razmišljala da li sam uopšte normalna, šta ja to radim, da li sam sigurna da radim pravu stvar. No, nisam odustala, nije mi bilo prijatno ali istina u koju me je Bog osvedočio ipak je prevladala sve moje strahove i ja sam redovno išla na proučavanje. Baš u to vreme Bog me je ohrabrio preko jednog druga sa kojim sam diskutovala o Bogu. Svedočeći njemu ja sam utvrđivala samu sebe a njegovi komentari i njegova priča mi je učvrstila veru! Nisam više imala predrasude jer sam upoznala pravog i živog Boga, koji mi se otkrio u mom ličnom životu tako da nikakve priče ne bi me ni doticale.

Proučavanje se završilo i krstila sam se. Mislim da su mnogi bili iznenađeni time, što od mojih poznanika i rodbine, a što od ljudi iz crkve. Ja sam samo doživljavala to kao nešto lično i nisam baš to delila sa drugima. To govori da se nikada ne zna, i da mi ne trebamo stvarati predrasude o nekoj osobi jer ne znamo šta se u njoj dešava i kako Bog deluje.“

I u opvom procesu obraćenja mlade devojke prisutni su brojni faktori uticaja, od porodice do propovednika, prijatelja i letnjih tečajeva. Takođe je čitanje Biblije i verske literature imalo presudnu ulogu, što ukazuje više na saznajnu dimenziju kojom je osmišljen život. Sledeći primeri obraćenja iznosi Špiro Marić, osoba s kojom sam vodila intervju a od koje sam kasnije dobila i pisani tekst, iz Zelenike koji je želeo da skoro celi svoj život prikaže kao iskustvo s Bogom (Marić, 2006)

„Trideset prvi jul 2004. godine za mene je jubilarni datum, jer se toga dana navršilo 63 godine kako sam učinio zavjet sa Gospodom. Bolje rečeno, od kada je dragi Bog učinio zavjet sa mnom, jer da nije tako taj zavjet se ne bi održao. Rođen sam u pravoslavnoj porodici, gdje je moj đede Luka Marić, veliki pravoslavac, slavio slavu Sv. Stjepana 9. januara. Kada bi se okupili prijatelji, prvo što bi on izjavio bilo bi: ‘Moji dragi prijatelji, drago mi je što ste došli i drage volje sa vama djelim ovo što sam pripremio. Ali, da vam kažem kućni red mog doma: u mojoj kući nema psovke! Ako bi se nekome desilo da opsuje, moraće odmah izaći iz moje kuće!’

Bio sam veliki vjernik Pravoslavne crkve i mislio sam da je to jedina prava crkva. Sveštenik je bio prijatelj naše kuće i tako me često angažovao da učestvujem u službi pri nošenju litije i drugih crkvenih aktivnosti. Vjernika Hrišćanske adventističke crkve nije bilo, a nismo ni čuli ni znali da postoje sve dok se 1935. godine nije doselio jedan mašinovođa sa svojom brojnom porodicom: suprugom Anom, sinom i osam kćerki. Sin mu u ratu gine a ostaju kćerke. Supruga i tri starije ćerke, koje su bile vjernice Hrišćanske advenstisti-čke crkve, doselile su se blizu naše kuće. Imali su jednu platu, a porodica je bila velika, tako da su se morali snalaziti dopunskim radom.

Uzeli su u zakup tuđe imanje i držali su izvjestan broj koza i peradi. Bili su izuzetno vrijedni. Sakupljali su masline kod drugih i sa vlasnicima djelili po pola, a u to vrijeme masline su dobro rađale. Prijateljeve kćerke su išle u stručnu zanatsku školu sa mojim sestrama, i bile su velike prijateljice. To je meni, kao pravoslavcu, mnogo smetalo: da se moje sestre druže sa Židovkama, subotarkama. Ali, čudni su putevi Božji!

Šestog aprila 1941. godine Njemačka bez objave rata bombarduje Beograd, a istog jutra bombarduje i Zeleničko pristanište. Kako su barutni magacini bili na 300 metara od naših kuća, počeli su sipati bombe oko nas. Dragom Bogu hvala što nisu pogodili cilj. Mi smo morali bježati visočije u selo Kute gdje je bila naša stara kuća u kojoj je moj đede slavio slavu sa velikim strahopoštovanjem. Kada smo krenuli u bjekstvo, prilaze nam kćerke ove porodice i pitaju da li mogu sa nama jer one nemaju nikoga poznatog kod koga bi se mogle skloniti. Normalno, u takvoj situaciji nismo ih mogl