RELIGIJA,  PORODICA  I MLADI

Centar za empirijska istraživanja religije: www.ceir.co.rs



Prof. dr Zorica Kuburić
RELIGIJA PORODICA MLADI
Drugo izdanje
CEIR, Novi Sad Čigoja štampa, Beograd
2008.
Religija, porodica i mladi
Prof. dr Zorica Kuburić
Recenzenti
Prof. dr Đuro Šušnjić Prof. dr Aleksandar Birviš
Izdavači
Centar za empirijska istraživanja religije, Novi Sad Čigoja štampa, Beograd
Korice
M-art Marija i Marko Borović
Grafikoni
ing. Aleksandar Stojković
Štampa
Čigoja štampa
Tiraž
500
ISBN 978-86-84111-09-5

O KNJIZI

MLADI I RELIGIJA

Prikaz knjige dr Zorice Kuburić: Religija, porodica i mladi

Jedinstvena je, i u bivšoj i u sadašnjoj Jugoslaviji, doktorska disertacija Zorice Kuburić pod naslovom „Slika o sebi adolescentata u protestanskoj porodici“, prerađena i objavljena u knjizi koju prikazujemo – Religija, porodica i mladi. Kao model protestantske religiozne porodice u našoj sredini, autor je uzeo adventističku porodicu koju upoređuje sa pravoslavnom, interesujući se posebno za oblikovanje self-koncepta mladih u ovim porodicama. U radu su studiozno i opširno prikazana, najpre, teorijska i empirijska istraživanja, zatim je istraživana slika o sebi adolescenata u pet aspekata selfa: psihološki, socijalni, seksualni, porodični i adaptacioni, dok je religijski self posmatran preko četiri dimenzije: stav prema Bogu, način spasenja, stil života i privrženost Crkvi. Testiranja su obavljena u osam gradova Jugoslavije u periodu od novembra 1993. do maja 1994. u adventističkim crkvama, u kojima su dobijeni odgovori od vernika, propovednika, roditelja i adolescenata, i u osnovnim i srednjim školama, kao i na fakultetima. U istraživanju je učestvovalo preko pet stotina adventista koji su upoređeni sa još toliko ispitanika opšte popu¬lacije koji žive u kompletnim porodicama pretežno pravoslavne veroispovesti.
iVladeta Jerotić (1996): Mladi i religija. Gledišta, Vol. XXXVII. No. 3-4. 1996. str. 239-241.
Rezultati istraživanja pokazuju veliku angažovanost adventističke porodice u prenošenju svoga religijskog uverenja svojoj deci, kao i razlike koje postoje između adventista i opšte populacije, odnosno ovi rezultati pokazuju raskorak između zahteva savremenog društva i države upućenih mladima i religijskog uverenja mladih u adventiskim porodicama.
U zaključku svoga rada, praćenog obimnom savreme¬nom, stranom i domaćom literaturom iz oblasti sociologije porodice, sociologije religije i psihologije ličnosti, Zorica Kuburić postavlja nekoliko značajnih pitanja iz oblasti religije i religijskog vaspitanja, na koje daje i oprezne odgovore, proizi¬šle iz njenog naučnog rada. Ovakva središna pitanja koja se odnose na religiju uopšte, na hrišćansku religiju posebno, a u ovoj na protestantsku veroispovest adventističkog objavljivanja, poredeći je sa opštom populacijom sastavljenom od pravosla¬vnih vernika i ateističkih porodica, sledeća su: 1. kako se Bog predstavlja čoveku u hrišćanskoj reliigji, 2. Bog u iskustvu ranih porodičnih doživljaja, 3. odnos ličnog doživljaja boga, naročito kod novoobraćenih, prema tradicionalnoj porodičnoj veri ljudi, i 4. da li se čovek spasava više ili prvenstveno verom, ili se pre spasava čineći dobra dela?
Predstavljanje Boga u hrišćanskoj religiji zavisno je od stupnja duhovnog razvoja svakog čoveka. Prema Skotu Peku po¬stoje četiri stupnja ovoga razvoja: stanje zbunjenosti i nesnalaže¬nja, zatim najduže i najčešće zastupljeni, institucionalno-formalni oblik verovanja, individualno-tragalački (skeptički) i mistički (unutarnji mir i sloboda, tolerancija za sve). Samo dva poslednja stupnja religijskog razvoja čoveka, po mome mišljenju, oslobađa¬ju u sebi kreativnost. Karakteristčno je da su međuljudski odnosi različitog duhovnog nivoa prožeti nerazumevanjem.
Na drugo pitanje, odgovor autora knjige Religija, poro¬dica i mladi, odlučan je: Bog, religioznost i ljubav upoznaju se (ili se ne upoznaju) najpre u porodici, preko identifikacionih figura oca i majke. Stav roditelja prema religiji umnogome će
odlučiti, često, doživotni stav njihove dece prema veri. Ovaj stav može biti teistički (pravoslavni, rimokatolički i protestantski teistički stav), ateistički i agnostički.
Što se tiče trećeg pitanja, iako se daje izvesna prednost ličnom doživljaju Boga mladog čoveka u odnosu na tradicio-nalnu religioznost porodice – ova se čini većini mladih, sveje¬dno da li su pravoslavni ili adventisti – kao hrana bez mirisa i ukusa, dok »preobraćenici« izgleda da žive dinamičnije, pre svega i zato što imaju osnova za kajanje – ispitivanja Zorice Kuburić pokazuju i veća emotivna kolebanja novoobraćenih (naročito onih iz mešovitih brakova) u odnosu na tradicionalne mlade hrišćane. Kada je reč o mladim adventistima, međutim, oni, kao da su stalno izloženi kolebanju, ili da trajno ostanu pod »staklenim zvonom« adventističke porodice, relativno odvojeni od ostalog društva, što ih čini nezadovoljnim, ili da se izlože riziku »vetrometine života«, isprobavajući »zabranjena voća«, kao što su: predbračni seksualni odnosi, stupanje u brak sa pripadnikom druge vere ili ateistom, odlaženje u disko-klubove uz okušavanje alkohola, droge, pušenja, kafe i mesne hrane, koji se inače ne koriste u strogim adventističkim porodicama.
Najzad, odgovor autora na možda najzanimljivije i najsloženije pitanje, kako se čovek spasava: verom ili delima, nije mogao biti jednostavan; upravo istražujući protestantsku (adventističku) porodicu pokazalo se da ovaj odgovor ne može biti ni jednoznačan. Mada od samog Maritna Lutera potiče ubeđenje da je čoveku za spasenje dovoljna vera u Boga (»Samo vera spasava«), upravo unutar protestantske crkve i bezbrojnih denominacija proisteklih iz nje (u adventi-stičkoj naročito), preovlađuje legalizam, racionalizam i forma¬lizam, naročito u vaspitavanju mladih, zanemarujući slobodan izbor svakog čoveka, odnosno prirodnu radoznalost mladih da upoznaju novo i drugčije. Iako diskretno sklona spasavanju čoveka verom, pre nego »delima zakona«, Zorica Kuburić s pravom smatra da je »legalizam svojstven čoveku« i da su baš
zbog toga potrebne češće reforme crkve; verovanje u spasenje samo Božijom milošću može da se nauči »jedino u toploj i punoj ljubavi atmosferi od ljudi koji umeju da i sami pokažu milost i prihvate s ljubavlju... Opravdanje verom podrazume¬va bezuslovnu Božju ljubav prema grešnom čoveku. Takav vernik ne trudi se da zasluži da ga Bog prihvati, jer on veruje da ga Bog prihvata takvog kakav zaista jeste«. Teško je, na žalost, zamisliti da je broj ljudi koji na ovaj način veruju u Boga veliki. A i kako onda razumeti Hristove reči: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski! Zorica Kuburić je ipak u pravu kada piše: »Smatram da je verovanje u Boga koji voli i prašta dominantna vrednost religioznosti koja oslobađa krivice i razvija ljubav i praštanje u životu vernika«.
Lično mi se čini da se ova prividna antinomija (vera – dobra dela) razrešava s pomoću conjunctio oppositorum, u kojoj čvrsta vera u Božiju blagodat i zaštitu, priordno uključuje dobra dela kojima vernik posvedočava svoju ljubav prema Bogu i ljudima. S druge strane, već i sama pomisao nekog vernika da su njegovi lični napori praćeni »delima zakona« dovoljni za lično spasenje bez milosti Božije, sablažnjiva je, ona udaljava čoveka od Boga i lagano poravnava ovakvim ljdima put prema niče¬anskoj gordosti čoveka XX veka koji je već davno proglasio da je »Bog mrtav«, a da je čovek – natčovek.
Knjiga Zorice Kuburić Religija, porodica i mladi, iako se naizgled bavi do neobičnosti retkom i ogrančenom temom – ispitivanjem slike o sebi adolescenata u protestantskoj, adventi¬stičkoj jugoslovenskoj porodici – u stvari raspravlja, na najbolji moguć, interdiscioplinarni način (skladno povezujući religiju sa psihologijom i sociologijom) aktuelne probleme savremene porodice, u svetu i kod nas, pretresa ugroženost patrijarhalne porodice u uslovima raspada hrišćanskih vrednosti morala i religije, izazivajući čitaoca njene knjige da postavi i ovakvo neobično pitanje: da li danas još samo male verske zajednice
protestanata i poneki strogi pravoslavci održavaju patrijarhat i dominantu ulogu oca u porodici?
Istraživanja dr Zorice Kuburić o adventističkoj porodici pokazala su još jednom svu zamršenost izgrađivanja sopstve-nog identiteta mladih, danas, kao i značajnu ulogu koju ima upravo hrišćanska religija u obnavljanju vere, odnosno stva-ranju trajnog identiteta ličnosti mladih, uz pomoć vere.
Ostaju i neka neodgovorena pitanja autora – koja bi mogla biti predmet novih studija – o prednostima i nedostacima protestantske verske zajednice (možda u novom istraživanju, baptista ili pentekostalaca), upoređujući je sa tradicionalnim porodičnim vaspitavanjem pravoslavnih vernika. Autor se, inače, s pravom čuvao da ne ulazi u teološke rasprave – koje nisu nikako irelevantne – dubljeg razlikovanja teoloških učenja pravoslavne i protestantske crkve.
Čini mi se da su u knjizi dr Zorice Kuburić ostale nedovoljno obrađene neke agresivne crte pripadnika adventi¬stičke zajednice (među njihovim mladima – takođe), naročito kada je reč o načinu njihovog misionarenja (tip netolerantnog vernika uopšte, kakva je njegova konstitucionlna i porodična podloga?), kao i procenat adventističkih vernika koji pokazuju neke psihopatološke odlike karaktera) pojačana anksioznost, depresivnost), poredeći ih sa sličnim crtama u opštoj popula¬ciji (među pravslavnim i među ateistima).
Na kraju ovog prikaza knjige Religija porodica i mladi dr Zorice Kuburić, kao pravoslavni hrišćanin mislim da se pravoslavna sabornost najbolje ostvaruje kod onih mladih ljudi koji su imali dovoljno ljubavi u porodici koja im je omo-gućila da postignu ono najlepše i najteže: da od individue postanu ličnosti. Pošto je ove ljubavi, na žalost, sve manje, ne samo u pravolsavnim, već i u drugim hrišćanskim porodicama u Evropi i Americi (uključujući i protestantske, odnosno adve¬ntističke porodice), pretpostavljam da će u budućnosti sve vi-še biti individualnih tragaoca za Bogom (otud opravdanost uvođenja pojma »individuacioni proces« u psihologiju i
psihoterapiju kod Karla Gustava Junga), od kojih će jedni možda i stići, zadovoljni, u krilo Pravoslavne crkve, drugi će biti iskušavani protestantskim verskim zajedicama, koje kao da u prvi mah više nude emotivno nezrelim mladim ljudima nego što nude zvanične Hrišćanske crkve; mnogi drugi mladi ljudi ostaće doživotno »usamljeni strelci«, koji kada su kreati¬vni mogu naći smisao svoga života u stvaranju, a ukoliko im kreativnost nedostaje, preti im ona vrsta neurotičnosti koja može za njih ostati trajna »kula od slonove kosti« ili – izazov daljoj inidviduaciji, možda i oboženju.

Akademik dr Vladeta Jerotić
MLADI VIĐENI NA DRUGI NAČIN

Prikaz knjige dr Zorice Kuburić: Religija, porodica i mladi

Prvo obeležje ove knjige jeste da je ona rađena pošteno. Provereni su rezultati do kojih se došlo, uzorci odgovaraju stvarnom stanju, ograničenja su jasno postavljena, tako da se zna šta je stvarni zaključak, a šta ostaje da se iznalazi. Doslednost je primerna.
Istraživanja su nužno zalazila i u granične oblasti. To je bilo neophodno. Budući da je religija nezaobilazni fenomen, moralo se zaviriti u teologiju. Zato susrećemo saopštenja: »Čovekov stav prema Bogu je i njegova religioznost... Religi-oznost je i kada Bog odgovara na čovekov poziv« (str. 380); »Ako je ritualizacija svojstvena svakom od osam stupnjeva razvoja, onda je prirodno da i čovekovu religioznost od najstarijih vremena do danas prati ritualizacija, te da je ritual sastavni deo čovekovog psihološkog bića koji prati živu veru« (str. 153); »Ako za nekog čoveka postoji Bog, onda on pokuša¬va da uspostavi komunikaciju u molitvi, pokušava da ga intele¬ktualno shvati, zato proučava svete knjige, pokušava da mu pokaže svoja osećanja, pa mu prinosi darove i žrtve« (str. 303) i druga. To su teološke teme. One su, takođe, pošteno obrađene i skladno uklopljene u građu knjige.

Aleksandar Birviš (1996):

Mladi viđeni na drugi način. Sociološki pregled, vol. XXX (1996), no. 4, str. 555-557

.
Pored njih postojala je i načinjena građa u kojoj je treba¬lo ići u egzaktna proučavanja. Ovamo spadaju statistička obrada podataka i grafički prikazi. I taj posao je dosledno urađen.
Društvo, bez obzira na promene i veru u promene, radi na preslikavanju samog sebe. Nova slika nikad nije identična, zato što postoje razlike među polovima i među pokolenjima. Pošteno je prikazano da je u tome draž porpdice, iako u svima nama preovladava želja za idiličnom slikom porodice, koja nikad nije postojala. U deci postoje dve težnje: jedna – podražavati roditelje, druga – uhvatiti se ukoštac s nečim što stari nisu mogli, nisu smeli, nisu umeli. To nam ne dozvoljava da se uljuljkujemo melodramskim slikama o harmoničnoj i ljupkoj porodici, jer to pokreće društvo. Uostalom, i ova knjiga pokazuje da nema pokretanja nauke bez poduhvata u koje drugi nisu ulazilil. Avanturizam ne mora obavezno biti na ivici kriminala, on je takođe i u pretsoblju progresa.
Knjiga nastavlja neka ispitivanja i proverene modele, ali nije pretvorena u Prokrustovu postelju. Tokom rada razvijena su gledišta, data korekcija pojedinih gledišta, doterivanje i – moram ovo naglasiti – produbljivanje.
Druga osobina ove knjige je ljubav. Koleginica Kuburić voli svoj posao, ali voli i crkvu, što mi imponuje iako nisam pripadnik iste vreske zajednice. Dokaz ljubavi je i zanimanje za mlade. Naravno, omladina se može proučavati sa onim već starim prizvukom »današnja omladina«. To je omladina koja »nije kao što smo bili mi«. U jednom vavilonskom zapisu, pisanom u vremenima pre praoca Avrama stoji napisano: »Danas mladi ne poštuju starije i ne slušaju ih kao što smo ih mi poštovali i slušali, niti služe bogovima kao što smo im mi služili«. Dakle, isto su pričali mome dedu, pa mome ocu, pa meni, i verovatno će većina tako doveka govoriti kad se pokrene razgovor o mladim ljudima. Doktor Radmilo Vučić, profesor kod koga sam učio pedagoške nauke, je rekao: »Izraz
današnja omladina su izmislili ljudi koji nemaju smisla za lepotu omladinske duše.«
U ovom radu otkrivene su neke opore činjenice, kao što su: formalizam umesto oduševljenja, licemerje umesto iskrenosti, legalizam umesto žive vere, i drugo što se javlja u duhovnom životu, bolje rečeno u religijskoj praksi. Ipak, oporost nije umanjila ljubav prema crkvi i prema lepoti omladinske duše.
Još jedna ljubav je ovde pokazana: ljubav prema opštoj populaciji, a to će reći prema sekularizovanom pravoslavnom društvu. Nigde nema reči koja bi pominjala ostrašćenu netrpe¬ljivost toga, inače duhovno ravnodušnog, društva.
Treće obeležje ove knjige je stručnost. Religija, sociolo¬gija i psihologija su ovde ne samo u ravnoteži, nego je svaka oblast proučena uz obilnu i odgovarajuću literaturu, uz izbega¬vanje grešaka i s kritičkim odnosom prema celokupnoj građi. Razume se, psihologija bi nesumnjivo imala da kaže i niz drugih zaključaka, ukoliko bi se ispitavnja proširila izvan porodice i prenela van već proučene starosne granice. Prekoračenje tih granica traži nove postupke, nova proučavanja i nove knjige. Međutim, »nema kraja sastavljanju mnogih knjiga, i mnogo čitanje umor je telu« (Prop. 12,12), ili bismo danas to izrazili malo drugačije: »Jer nema kraja sastavljanju mnogih simpozi¬juma, okruglih stolova i panel-diskusija, i sve je to umor i duhu i duši i telu.«
Ipak, jedno je proučavanje ostalo netaknuto: odnos reli¬gije, porodice i pojava poremećenosti mlade ličnosti, same poro-dice i širih zajednica, uključujući crkvu (kako proučene tako i ostale) i – naravno oštu populaciju.
U ovom radu iznet je niz pitanja o značaju, recimo o značaju porodičnog jedinstva (posle str. 280). Pitanja o značaju su kod drugih često zanemarivana, iako vape za odgovorima.
Još uvek smo preplavljeni površnim zaključcima o društvu, o religiji. Delom je to posledica rada neodgovornih
novinara, a delom – nažalost – i stručnih ljudi koji se ne udu¬bljuju u teme koje nisu rentabilne.
Sturčnjaci bi tebalo da se zamisle nad ovom knjigom. Ona dokazuje da je moguće živeti bez nesrećnog konkubinata crkve i države, te da je duhovni život daleko kvalitetniji upravo tamo gde je crkva odvojena od države. Knjiga to čini s takvim obiljem građe i jasnim uvidom u svakodnevni život porodice i crkve, da bi svaka druga verska zajednica, ne samo hrišćanska, morala da se zapita: »Zar ne možemo i mi učiniti to što adventisti čine u oblasti porodice, verskog vaspitanja, odnosa prema radu i imanju, i sl.?«
Porodica i njeni odnosi u vezi sa adolescentima su pod stalnim naletima svetovnih i neduhovnih stremljenja. U knjizi su uticaji sa strane obrađeni kao suprotni front, možda ne uvek eksplicitno, ali s primetnim odstojanjem. S druge strane ni uticaji sa strane nisu nešto što se ne menja. Adventistička porodica nailazi na netolerantnost, što se događa i s drugim verskim zajednicama koje nisu velike, ali ne žele da budu zanemarene. Poznavaoci predmeta brzo će uvideti da je evanđeosko hrišćanstvo već od Hristovih vremena bilo protest protiv istorijskih taloga. U ovoj knjizi su ti talozi razgrnuti do krajnosti: a) zato što je protestatnizam po sebi razgrtanje tih milenijumskih taloga; b) zato što stručnjaci (teolozi, sociolozi i psiholozi) znaju da su i najposlušniji omladinci i omladinke svojevrsni pobunjenici; c) zato što koleginica Kuburić nije htela, a kao stručnjak nije ni smela, da ostavi nedorečenim ono što se da reći do kraja i jednoznačno.
U prilog stručnosti govori ne samo činjenica da je knjiga u stvari obrada doktorske disertacije, nego i smelost da se otvoreno iznesu problemi i saopšte neprijatne okolnosti, nešto čime se ni jedna porodica ni verska zajednica ne bi ponosila.
Prema onom što je navedeno u knjizi (str. 204 – 208), dobar deo problema postoji i u neadventističkim porodicama, koji možda nije tako viđen i definisan, ali je prisutan. Sa
gledišta stručnosti uočljivo je da neke od problema opšta populacija i ne smatra problemima, na primer – Sklonost da se, kada nešto nije u redu, na sve načine prikažu kao skladna porodica. (Za većinu porodica ovo nije problem, nego se smatra uspehom!)
Dužan sam da napomenem još dva podatka:

1. Ova knjiga je posebno korisna za pedagoge. Bilo bi lepo da neko od kolega koji se bave pedagogijom posebno prikaže ovaj rad u nekom od stručnih časopisa koji se bave proble-mom vaspitanja.

2. Knjiga je grafički ukusno opremljena. Korice je radila Marija Kuburić, autorkina kći. Lep primer porodičnog dopu-njavanja i dokaz da mladi imaju smisla za stvaralaštvo i saradnju.

Prof. dr Aleksandar Birviš
PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

Moja upitanost o sreći onih koji su drugačiji, po datom ili zadatom identitetu, zato što drugačije veruju i drugom »bo¬gu« pripadaju, dogodila se početkom mog školovanja. Jedina učenica prvog razreda, a najverovatnije i u školi i gradu, tada, koja redovno nije dolazila subotom u školu i koja nije jela školsku užinu zbog svinjske masti, a zbog toga što su njeni roditelji pripadali nekoj »drugoj veri«, nije bila dobrodošla među decom. Njena verska pripadnost učinila je da joj život postane noćna mora, jer je subotom, već od petka uveče, bila u crkvi, nedeljom trčala od vrata do vrata svojih školskih drugova, a svakog ponedeljka doživljavala poniženje od nastavnika i poraz pred učenicima. Niko od dece nije joj davao informacije o tome šta ima za domaći zadatak, da li po dogovoru s nastavnicom ili samoinicijativnim odbacivanjem, ali ona je dolazila nespremna za nastavu. Zbog nemogućnosti njenih roditelja da imaju slobodnu subotu na radnom mestu i teškog života, posle nekoliko godina iselili su se u Ameriku.
Pri kraju mog osnovnog obrazovanja, ponovo sam susrela drugačije verujuću decu. Njihova porodica došla je sa Kosova. U nadi da će imati više verske slobode, preselili su se u grad mog detinjstva. Ubrzo smo ih svi prepoznavali. Govorilo se da su Jevreji ili novoverci. I oni su, zbog istih problema, neprihvaćenosti u školi i na radnom mestu, otišli u Ameriku.
Iz ove perspektive izgleda mi da sam već tada počela da radim svoju doktorsku disertaciju, ni sama ne zanjući za to. Pitanja koja sam sebi postavljala bila su u smislu: Koliko su ta deca bila srećna? Kako je moguće da neko bude srećan, a u isto vreme odbačen od svoje okoline? Zašto nisu imali pravo
da budu drugačiji? Zašto je većinsko stanovništvo bilo toliko neosetljivo na patnju dece koja su nedužno pripadala nekom manjinskom identitetu? Zašto su morali da odu i da li je bolje otići ili ostati i živeti uporno po svome ili, pak, odustati i biti kao drugi, ako je ikako moguće?
Moja intelektualna radoznalost dobijala je sve više emo-cionalnu podlogu i energetski istraživački potencijal, koji je usmerio moj naučni rad. Upoznala sam veliki broj verskih zaje¬dnica, međutim, ni jedna od njih nije bila toliko prepoznatljiva i toliko »manjinska« kao što su adventisti. Budući slični juda¬izmu, kao odraz u ogledalu, zbog negovanja »proročkog dara« u svojoj sredini, subote koja je u samom naslovu primarno obele¬žje i čekanja Mesije, Adventisti sedmog dana nigde nisu imali naročitu dobrodošlicu kao što nisu imali ni oni na koje su se ugledali, i čiju su religiju skoro u potpunosti prihvatili, ali i Jednog među njima koji »k svojima dođe i svoji ga ne primiše«. Birali su zanimanja koja su im omogućavala veću nezavisnost da bi mogli da »budu odvojeni od sveta«, a ipak situirani u svetu. Radili su vredno da bi mogli da svetkuju subotu kao sedmi dan, i u isto vreme sačuvali posao za onih šest radnih dana. Birali su i društvo zbog specifičnog stila života u načinu govora, ishrane, oblačenju, verovanju (zabranjeno je psovanje, alkohol, svinjsko meso). Tako su nastajale oaze socijalnih grupa koje su se ukorenjivale više u Reči, nego na teritoriji, u zajedništvu koje je imalo jaču integrativnu moć što je okruženje bilo više neprijateljski raspoloženo.
U Srbiji i Crnoj Gori, u dominantno pravoslavnom okru-ženju, koje je sklono konzervativizmu, adventizam je bio manji¬na koja je povezivana ili sa jevrsjstvom, ili sa komunizmom, u periodu kada su politička previranja uvodila ateistički pogled na svet. Kada je vladavina propisanog i poželjnog ateizma izgubila moć marginalizovanja religioznih, na scenu je nastupilo rivalstvo verujućih. Tradicionalne crkve u svojstvu domaćina, manjinske
verske zajednice stavile su u podstanarski položaj s tendencijom da se pravnim putem i različitim procedurama stave van zakona.
Da bismo saznali kako je biti pripadnik manjinske vere, uradila sam komparativnu studiju porodičnog života pravosla¬vnog stanovništva u poređenju sa adventistima. Uzorkom je obuhvaćeno preko 500 adventista. Svi oni govorili su o tome kako je biti pripadnik manjinske vere. Ono što pokazuju rezultati jeste da religioznost različitog stila života u odnosu na okruže¬nje, daje snažnu integrativnu moć. Budući tako povezani među sobom i poslani u svet da misionarskim delatnostima šire »trostruku anđeosku vest« sa naglašavanjem subote i trezvenog načina života, u konfliktu su između vlastitih poriva i moralnog zakona. Toj psihološkoj patnji zbog raskoraka između visokih standarda, a iste ljudske prirode, pridružuje se i sociološki pro¬blem međuljudskih odnosa na nivou verskih institucija, odnosa crkve i sekte, odnosa pravovernog i jeretičkog, izdajničkog i sličnog etiketiranja.
Pitanja koja su mene zavela na put istraživanja religije iznikla su iz ateističkog konteksta, pravoslavno-patrijarhalnih tajni. Pitala sam se zašto neki ljudi iz te lagodnosti neodgovo¬rnosti pred Bogom, ulaze u neku versku zajednicu da ih kontroliše i nadgleda. Saznala sam da oni prihvataju versku zajednicu da ih ona poučava i štiti, te da je Bog „utočište u nevolji“. No, moji ispitanici imali su nevolje upravo zato.  
Traganje za odgovorima kojima sam se bavila u ovoj knjizi završilo se upravo susretom s Lidijom, onom devojčicom s početka moje priče. Četrdeset godina je prošlo od 1961. godi-ne, od prvog razreda osnovne škole, do 2001. godine i mog odlaska u Ameriku. Posetila sam brojne jugoslovenske crkve u kojima sam pričala svoja sećanja i svoju želju da susretnem Lidiju, ali i onu drugu decu čija imena još uvek pamtim, Dragi¬cu, Mitru i Vladu. Budući da se vernici međusobno poznaju, poruka je stigla do Lidije i ubrzo je došla na jedno moje predavanje u Kaliforniji. Pričala mi je o svom detinjsvu i svojoj
veri. Tada sam odlučila da u drugom izdanju ove knjige ništa ne menjam. Moje longitudinalno istraživanje od četrdeset godina imalo je smisla i, zapravo, ono je omogućilo i potvrdilo ovu transferzalnu studiju o životu verujućih u odnosu na okruženje.  
Lidija je radila kao profesor engleskog jezika na jednom koledžu u Kaliforniji. Ali, za razliku od njene učiteljice u osno¬vnoj školi, imala je studente različitih rasa, nacija, veroispovesti
– i sve ih je uvažavala i poštovala podjednako. Bila sam prisu¬tna na njenim časovima i doživela tu atmosferu. Budući da pored sociologije religije predajem i metodiku nastave sociolo¬gije i filozofije, bilo mi je dragoceno da upoznam njen način rada sa studentima.
I na kraju želim da primetim još jedan detalj. Te 2001. godine, u oktobru, kada smo sleteli u Vašington, na aerodomu sam saznala da ni Amerika nije više ono što je nekad bila. Naime, žena koja je pretresala moj kofer na carinskoj kontroli, izvinjavala mi se što je morala sve da izvadi i pregleda. No, za razliku od mog iskustva putovanja po Evropi, ona je sve ponovo sama vratila i složila u kofer. Objasnila mi je da su sada znatno oprezniji, uz komentar da Amerika nije više ista zemlja kao pre
11. septembra.
Na konferenciji (Society for the Scientific Study of Religion and Religious Research Association, Columbus, Ohio), na kojoj sam izlagala o razlikama između protestantskih, pravoslavnih i ateističkih porodica u Jugoslaviji, o čemu je i u ovoj knjizi reč, primetila sam da se i sa verskim slobodama nešto menja, ali i sa potrebom naučnih istraživanja religije. Prisustvovala sam predavnju profesora Rodžera Dadlija koji je u Americi istraživao: „Zašto naši tinejdžeri napuštaju crkvu“. Ispričao je svoje iskustvo istraživanja, o otporima na koje je nailazio, o nespremnosti da se pročita ono što je napisao, o nedostatku novca za istraživanje i objavljivanje i o brojnim pro¬blemima s vođama crkve. No, deset godina posle objavljivanja knjige, crkva ga angažuje da ponovo uradi istraživanje.  
O kojoj god verskoj zajednici da je reč, čini mi se da su procesi isti. Ponekad se desi da verska zajednica naruči istraži¬vanje pretpostavljajući da će joj to pomoći u sagledavanju pro¬belema i doprineti popravljanju i napretku. Međutim, i država ima potrebu da naruči istraživanje radi kontrole i praćenja onog što se odvija u verskom sistemu. Treća vrsta istraživanja ima naručioca u samom istraživaču, a cilj je saznajnog karaktera. Upravo u takvo istraživanje uložila sam prilično života, vreme¬na, snage i novca. Ono nije imalo nikakve veze sa crkvom (niti sa onom u kojoj sam rođena i krštena, niti sa onom koju sam istraživala). Takođe se nisam obratila ni jedoj instituciji za finansije. Budući da sam magistrirala na temi uticaja porodice na psihičko zdravlje dece i da sam bila zaposlena u prosveti, mogla sam da istražujem obrazovni sistem. Izgleda da je moj profesor Đuro Šušnjićiii dobro primetio: „ova knjiga je dokaz da tradicionalno ćutljive mogu da progovore na javnoj sceni!“
Istraživanje prikazano u knjizi ima svoju istoriju: od pe¬rioda ateizacije, transgeneracijskog prenošenja sistema vredno¬sti do revitalizacije religije. Detaljno su prikazana mišljenja vernika i nevernika, manjine i većine, u društvu koje je te 1993. i 1994. imalo svoj najturbulentniji period. Zadovoljna što sam upravo tada bila svedok i pisac. Pisala sam o generaciji rodite¬lja, generaciji njihove dece i deci njihove dece. I kao što smo svedoci danas, smena generacija i sistema upravo se dešavala kod nas i to na području religioznosti. I ako bude četrdeset budućih godina, verujem religija će dobijati na sve većem zna¬čaju, a ova knjiga poslužiti budućim istraživačima.
Prof. dr Zorica Kuburić
U Beogradu
7. decembra 2007. godine
iii Đuro Šušnjić (1996): Zorica Kuburić: Religija, porodica i mladi, Beograd.
U: Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, 1996. str. 335-338.