Ovde možete preuzti knjigu u pdf   Ukoliko nemate program za čitanje pdf formata možete ga preuzeti ovde
Зорица Kубурић Слађана Зуковић

ВЕРСКА НАСТАВА У ШКОЛИ

Нови Сад 2010.

предговор

Рукопис монографије проф. др Зорице Кубурић и доц. др Слађане Зуковић под насловом Верска настава у школи представља комплексно и интердисциплинарно истраживање верске наставе у образовном систему Републике Србије са те­о­ријско-пројективног и емпиријско-евалуационог станови­шта. Аутори, увелико доказани у домаћој и међународној нау­чној јавности по вредним остварењима и запаженим резултатима у фундаменталним и апликативним испитивањима широког комплекса питања религиозности у најширем смислу, укључујући и формирање религиозности у школи у светлости неовиготскијанске концепције образовања и развоја личности, подухватили су се истраживања једног, по рецепцији у стручној и широј јавности, изузетно осетљивог проблема – оправданости и ефеката увођења верске наставе у српско школство, уопштавајући и систематизујући резултате бројних парцијалних испитивања спроведених у скоро десетогодишњем раздобљу конципирања, извођења и валоризације верске наставе, и изводећи нове закључке.

Међутим, ова књига по свом методолошком приступу далеко надраста оквире једне, премда и оригиналне, научне син­тезе: она истовремено утемељује систем верске наставе у његовој препаративној, оперативној и евалуационој димензији, идентификујући специфичности свих конституената те наставе – циљева и задатака, метода, приступа, организационих облика, психолошких, дидактичких и методичких принципа, као и наставних средстава – сваке понаособ и у њиховој међусобној повезаности. По томе она представља пионирско истраживање у нашој средини, које утемељује нову научну парадигму методике верске наставе, засновану на широком интердисциплинарном приступу (педагошком, психолошком, културолошком, философском, социолошком, религиолошком, теолошком) и са перспективом даље научне разраде и непосредне апробације у пракси конципирања курикулума, састављања уџбеничке и приручне литературе и конкретног извођења наставног процеса у разним образовним профилима и узрасним категоријама.

С обзиром на природу предмета и специфичности његовог извођења у мултинационалним и мултиконфесионалним срединама и у друштвеном контексту деловања школе као културно--потпорног система који промовише коректно тумачење односа секуларне и сакралне културе, залагање за верску толерантност, препознавање и искључивање свих облика дискриминације и предрасуда, прихватање универзалних вредности и подстицање демократске културе, од изузетног је значаја опредељење аутора да проблематику верске наставе не ограниче на социјалну поруџбину, потребе и искуства одређене конфесије, него да јој приступе из перспективе свих традиционалних верских заје­д­ница којима је уредбом Владе Републике Србије из 2001. године дато право организовања и извођења верске наставе у институционалном школству (Православне цркве, Католичке цркве, Исламске заједнице, Јудаистичке заједнице, Евангелистичке, Ре­фор­маторске и Словачке евангелистичке цркве). Осим тога, иако је емпиријска анализа превасходно усмерена на српско школство, ова студија је по својој научној утемељености (дијалог са релевантном литературом на више језика, критичка валоризација искустава других земаља, посебно постатеистичких и посттоталитарних друштава) увелико надрасла националне оквире.

Монографија отпочиње сагледавањем комплекса соци­о­ло­шких и психолошких чинилаца који детерминишу конципирање и извођење верске наставе. Најпре је, на аутентичној историјској грађи и релевантним законским актима, сагледан идеолошки мотивисан изгон веронауке из школа, са посебним освртом на благовремена упозорења о последицама једног оваквог чина, која ће се временом показати као тачна; затим је, са увидом у релевантну социолошку и психолошку литературу, сагледан феномен обнове религиозности почев од 80-их година 20. века, најпре у омладинској и студентској популацији, а касније и код ширих слојева становништва, који се третира као кључни импулс за покретање расправе о увођењу верског образовања. Како аутори наглашавају, „резултати поменутих истраживања, посебно од периода почетка 90-их година наовамо, говоре о променама у оквиру религиозне вредносне оријентације младих од доминантно атеистичке оријентације према прихватању и јачању религиозности као система уверења. Период који помињемо иначе карактерише почетак промена у многим областима живота, из чега није био изузет ни наш систем школства. Кренуло се у критичко преиспитивање циљева и задатака васпитања и образовања као и у осавремењивање наставних садржаја и метода на свим нивоима образовања. Тада је постало јасно да, имајући у виду појачано интересовање младих за религијске садржаје као и повећање значаја религије и вере за све већи број људи, рад на реформисању васпитно-образовног система треба да темељно преиспита и могућност поновног увођења религијских садржаја у школске програме.“ „Ова идеја“, настављају аутори, „оживотворена је у јесен 2001. године, када су у школски систем званично уведени веронаука и грађанско васпитање као факултативни предмети у првом разреду основне и првом разреду средње школе у Србији. Следеће школске године (2002/2003) веронаука и грађанско васпитање постају изборни предмети, с тим што је похађање једног изабраног предмета обавезно. Тако се Србија придружила Хрватској и Босни и Херцеговини; тамо се, на захтев доминантних верских заједница, конфесионална верска настава изводи још од 1991 (у Хрватској), односно 1994. године (у Босни и Херцеговини).“ Следи темељна и прегледна социолошка и религиолошка анализа ставова исказиваних у расправама о увођењу веронауке на научним скуповима, у тематским зборницима, на страницама стручних и гласила намењених широј читалачкој публици.

У поглављу „Верска настава као део реформисаног вас­питно-образовног система“ најпре се разматра законска регулатива везана за статус овога предмета у наставним програмима, а затим се систематизују и критички валоризују одређења сврхе, циљева и задатака верске наставе у документима просветних органа, званичним инструкцијама за извођење наставе веронауке датим од стране верских заједница. Резимирајући наводе из прегледаних нормативних докумената, аутори циљ верске наставе, независно од конфесије у којој се изводи, сагледавају у томе „’да се њоме посведоче садржај вере и духовно искуство традиционалних цркава и религијских заједница које живе и делују на нашем животном простору, да се ученицима пружи целовит религијски поглед на свет и живот, и да им се омогући слободно усвајање духовних и животних вредности Цркве или заједнице којој историјски припадају, односно чување и неговање сопственог верског и културног идентитета. Упознавање ученика са вером и духовним искуствима сопствене, историјски дате Цркве или верске заједнице треба да се остварује у отвореном и толерантном дијалогу, уз уважавање других религијских искустава и филозофских погледа, као и научних сазнања и свих позитивних искустава и достигнућа човечанства.’ Другим речима, циљ верске наставе јесте да се развија теистички поглед на свет; да се код ученика развије вера у Бога и зрела религиозност; да се упознају са садржајима вере и духовним искуством; да се оспособе за верски живот, који значи упражњавање и учествовање у верским обредима – да се, дакле, пређе пут од знања преко веровања до акције која је примерена узрасту ученика и његовим индивидуалним карактеристикама. Циљ је неговати сопствени верски идентитет, који наравно подразумева познавање и поштовање другог и другачијег.“ Потом се из циљева као хијерахијски највише компоненте наставног система изводе и образлажу њени кључни информативни, формативни (васпитни и развијајући) и практични задаци, са тежиштем на њиховим социјалним и психолошким димензијама и усклађеношћу са спознајним, емоционалним и потребама ученика за осмишљавањем смисла живота.

Најзад, значајно место у дефинисању наставе и методике наставе веронауке заузима и питање њене корелације са другим наставним предметима – научним, уметничким, радним и спортским дисциплинама. Управо у ширини обухвата садржаја верске наставе, њиховој вишедимензионалности и значају за конституисање културних и друштвених вредности аутори виде упориште за заснивање система разгранатих корелативних веза са другим наставним предметима, што изискује и посебну ширину образовања вероучитеља: „С обзиром да је религијска култура један од темељних стубова културе и образовања уопште, познавање религије и њених вредности изузетно олакшава разумевање историје, филозофије, књижевности, сликарства, вајарства, архитектуре, музике, опере, балета, позоришта, филма, екологије итд. Отуда је вероучитељ суочен с неопходношћу сталног иновирања властитих спознаја, и то како из области теологије, тако и из оних наставних предмета (књижевност, музичка култура, ликовна култура, историја, итд.) са којима ће настојати да оствари корелацију.“ Личност вероучитеља, његове педагошко-методичке и стручне (теолошке) компетенције такође су предмет анализе у овом поглављу, с узимањем у обзир релевантих педагошких истраживања и методичких препорука везаних за улогу наставника у припремању и планирању наставног процеса, његовом извођењу – од увођења до систематизације и контроле, у самовредновању постигнутих резултата и перманентном усавршавању као предуслову квалитетнијег, ори­ги­налнијег, ефикаснијег рада у настави и ваннаставним активностима.

Доминантно социолошки усмерена су поглавља о верској настави у светлу интеркултуралности и о истраживањима везаним за реализацију и ефекте верске наставе. У првом је нагласак на потенцијалима верске наставе за успостављање ин­террелигијског дијалога, толерантности и културне размене у глобалним размерама, посебно у нашој мултиетничкој и мултиконфесионалној заједници, док се у другом износе и коментаришу показатељи успешности реализације и постигнутих ефеката извођења верске наставе, добијени у досадашњим истраживањима ових и других аутора, са посебним освртом на компаративну анализу очекиваних и опажених ефеката верске наставе и грађанског васпитања виђених очима ученика и родитеља (разлози опредељивања за један или други предмет, процена њихове корисности, процена утицаја на личност и понашање ученика). Анализа ставова извршена је на репрезентативном корпусу испитаника уз примену валидних метода и техника, а пропраћена је успелим визуелним приказима (графиконима) и критичким коментарима који отварају простор за флексибилна тумачења комплекса појава и елемената једне за нас нове и у много чему изазовне и инспиративне педагошке стварности.

Кроз цео текст се, као црвена нит, протеже мисао о новини, актуелности и изазовности проблематике која је предмет разматрања, за даља теоријска промишљања и емпиријска истраживања. „Колико ће веронаука успети да оствари своје циљеве остаје да време покаже. Ипак, оно што сада може да буде помоћ у остваривању ових циљева јесте праћење како позитивних искустава тако и тешкоћа и недостатака у реализацији верске наставе, како би се пружила антиципација будућег рада у овој области“, истичу аутори. „Наиме, да би позитивни ефекти верске наставе имали што трајнији и шири домет, неопходно је континуирано унапређивање процеса реализације наставе овог школског предмета. Јер, остваривање циља веронауке (који је, иначе, у основи сваке вере) да утиче на развој личности која ће поштовати себе, али и разумевати и поштовати друге и другачије, зависиће свакако и од тога на који начин се веронаука у школама спроводи. Стога је битно имати на уму да веронаука као наставни предмет у школи, осим развоја духовности и упознавања са сопственом вером и традицијом, треба да омогући и развијање толеранције и васпитање за живот у мултикултуралном и мултиконфесионалном друштву.“

У целини посматрано, монографија проф. др Зорице Ку­бурић и доц. др Слађане Зуковић Верска настава у школи представља вредан допринос педагошкој науци и низу кон­так­тних и комплементарних дисциплина (социологија, пси­хо­ло­гија, културологија, религиологија, теологија). По сво­јој концепцији, композицији, одабиру и распореду изнетих са­др­жаја, примењеној методологији, она задовољава највише академ­ске стандарде, сведочећи о широкој обавештености аутора и њиховом сувереном владању свим аспектима комплексне и вишедимензионалне проблематике којом се баве, ширећи хоризонте научних спознаја и истовремено отварајући низ питања релевантних за конципирање, извођење и валоризовање верске наставе као једног од најактуелнијих дидактичких изазова који се постављају пред наше школство у савременим условима. Стога свесрдно препоручујем издавачима да прихвате понуђени рукопис и објаве га у интегралном облику.

Са изразима колегијалног поштовања,

Београд, 15. 2. 2010.

Др Ксенија Кончаревић, ред. проф.

Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

УВОД

Много је емоција покренула верска настава у школи. Ни­један скуп и говор о њој, пре и после њенога увођења у школе, није прошао без мноштва покренутих и исказаних осећања: од очекивања, наде и одушевљења до страхова да ће средњовековни начин размишљања заробити ослобођени ум савременог човека.

Компаративнa проучавањa образовних система у другим државама у Министарству просвете одшкринула су врата школа за враћање верске наставе. Веронаука је представљена као настава религије и настава о религији (религијама) у државним школама (Максимовић, 1998: 6). Међутим, није се довољно пажње посветило разликама у начину извођења верске наставе. Осим тог трансферзалног пресека положаја религије у образовним системима различитих држава, значајно је указати и на историјске разлике односа религије и науке.

У часопису Српског филозофског друштва Зоран Стокић (2008) наглашава да постоји значајна разлика између западног полицентричног друштва у коме се догодила трансформација из пасивне манастирске у активну универзитетску културу, и деспотских моноцентричних друштава која су остала ускраћена за такве институције критичког мишљења. Матрица те нове западне духовности били су нови универзитети (1180. године основан први колегијум у Паризу). „Само у таквом западном полицентричном друштву било је могуће да се на једном месту – на факултетима – споји религиозно, научно и политичко образовање у једну динамичку целину“ (Стокић 208: 58).

Донедавно, наш образовни систем за циљ је имао разви­јање научног погледа на свет, који је подразумевао забрану религијских и политичких утицаја. Испољавање вере било је приватна ствар грађана. Међутим, Сергеј Флере (1986: 229) пише да је било тешко одвојити јавно и приватно, политичко и неполитичко, када је реч о вери, јер религија увек настоји да буде свеобухватно учење са етичким учењем, које се односи на све области друштвеног живота. Настојањем школе да развија „научни поглед на свет“ и ослобађа „верских заблуда“, у деполитизацији религије на декларативном нивоу отишло се знатно даље него у друштвеној пракси. То је довело до става да су верници неравноправни у друштву, јер су им неке функције биле недоступне: служба војног старешине, просветног радника, политичког функционера (Флере, 1986: 230). У најновијој реформи образовног система, примерено променама у друштву, уочљив је покушај да се успостави баланс и пронађе права мера присуства религијских садржаја. Колико се у томе успело и каква је перспектива будућег развоја, питање је на које покушавамо да одговоримо.

Да би се превазишли проблеми одвајања деце по верскоj основи, размишљало се и о инклузивном и афирмативном концепту предмета религијска култура, у коме би сва деца, без обзира на верску припадност, слушала о свим религијама. Један такав уџбеник под насловом Монотеистичко трогласје, Увод у јудаизам, кршћанство и ислам издат је у Сарајеву (Спахић-Шиљак, Абразовић, 2009). Значајно је напоменути и настојања у Европи да се настава о религији предаје с неутралне позиције и укључујући све светске религије (Штимац, 2006). О лаичкој школи посебно се расправљало у Словенији (Kodelja, 1995), а о компаративним дешавањима на територији Западног Балкана, кад је о верској настави реч, сведоче одговарајуће научне студије (Kuburic, Vukomanovic, 2005; Kuburić, Moe, 2006).

Истраживања на нашим просторима, рађена пре увођења овог предмета у школски систем, на популацији средњошколаца (Ђорђевић, Тодоровић, 1999; Божичковић, Петровић, Кадијевић, 2001; Кубурић, 2002) указују да је доминантан став био да веронауку у школи треба да похађају само они који то желе. Истраживања рађена на популацији студената (Кубурић, 1997; 1997а; 1999) показују да су се и ставови студената према верској настави значајно разликовали: студенти световних факултета и протестантске теологије предлагали су концепт лаичке школе, док су богослови, студенти православне теологије, били за увођење конфесионалне веронауке.

Будући да је ова дилема десет година раније (1991) разрешена у Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини (1994), и Србија се определила за конфесионалну верску наставу. Наиме, ослањајући се на искуства и праксу већине европских земаља, посебно земаља у транзицији, као и на анализе општег друштвеног контекста, уз ослушкивање различитих аргумената и стручно-научних становишта о потреби и могућностима уношења религијских садржаја у образовни процес, 2001. године, на предлог Архијерејског сабора СПЦ, Влада Републике Србије донела је уредбу о организовању верске наставе за одређене конфесије, и то као факултативни предмет за ученике првог разреда основне и средње школе. Верске заједнице које су добиле право да својим верницима држе верску наставу у школи су традиционалне цркве и верске заједнице које су национално организоване. По страни су остале све оне мале верске заједнице чији је положај одувек био специфичан и неравноправан. Међутим, у пракси се чини да је граница повучена између већинских и мањинских верских заједница.

Школске 2002/2003. године верска настава добија статус обавезног изборног предмета, а следеће, 2003/2004. године, која се узима као званични почетак реформисане школе, верска настава (уз алтернативни предмет – грађанско васпитање) задржава статус обавезног изборног предмета; уведени модел обавезног избора претпоставља и обавезујући статус овог предмета у организацији и предметном распореду школе.

Сада када је, након вишедеценијског одсуствовања, верска настава поново актуелна у школском програму, а имајући у виду специфичност како њеног статуса у школи тако и специфичност савремених друштвених односа у којима се јавља, намеће се потреба да се прати њена реализација, сагледају њене могућности, евалуирају досадашњи ефекти и пруже препоруке за решавање евентуалних проблема на које се у реализацији наилази. У том смислу, ова књига, осим идеје да се од заборава сачувају дешавања која су пратила однос према верској настави у Србији, од њенога укидања до враћања, утемељена је и у идеји да се на једном месту сублимирају најзначајнија питања која су везана за процес реализације верске наставе у школи, уважавајући резултате емпиријских истраживања која овом проблему прилазе статистички и колико је год могуће објективно.

Бројна су питања која нас покрећу на размишљање у вези с верском наставом и њеним остваривањем. Да ли то подразумева поучавање деце у образовном систему, и да ли је мисионарски карактер хришћанства у исто време и социјализаторски? Друго питање које нам се намеће јесте ко све има право да говори у име Христово, и коме треба да говори. Наставници који раде у школама полажу стручни испит, он је званично одобрење за рад у настави. Међутим, када је реч о верској настави, питамо се ко бдије над квалитетом наставника и издаје налог за рад. Да ли је за верску наставу одговорност на верским институцијама и онда када се она одвија у школском систему? Ако се у верским заједницама бирају они који ће радити овај специфични посао (држање верске наставе), каква је улога школских органа у процесу реализације. Коначно, ту су и они којима се у процесу образовања омогућавају „радосна вест Јеванђеља“ и поруке других верских традиција. Каква су њихова искуства у протеклом периоду и да ли из њихових одговора можемо препознати на који се начин остваривала верска настава и, отуда, какве су антиципације будућег рада? Нека од поменутих питања биће разматрана и у овој књизи, али без претензије давања коначних одговора, већ са тежњом позивања на даља размишљања, која ће покретати отварање нових истраживачких питања.

ОД УКИДАЊА ДО ВРАЋАЊА
ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У ШКОЛЕ

Како је почело

Од укидања верске наставе до њеног враћања у школе прошло је више од пола века. Процес секуларизације и атеизације друштва достигао је своје крајње границе и сада се, у наглом заокрету, враћа на почетке. А почело је тако што је крајем 1944. године донета привремена одлука:

1) да верска настава у државним школама више не буде део наставног програма;

2) да вероучитељи верску наставу могу одржавати факултативно, за оне ученике државних школа за које родитељи и стараоци изјаве да то желе, те да

3) вероучитељи остају државни чиновници, а њихова постављења је и даље требало обављати на предлог црквених власти. Материјалне издатке у огреву, осветљењу и послузи требало је да сносе заинтересовани родитељи (Радић, 2002).

Свети архијерејски синод замолио је тада Министарство просвете да се у погледу верске наставе у школама успостави стање које је постојало пре рата; међутим, овај предлог одбијен је актом Министарства просвете ДФЈ бр. 842/45, а онда је, у марту 1946, донета још једна одлука: настава веронауке одржаваће се ван редовног школског времена, у школским зградама, а веронауку као предмет не треба уносити у школска сведочанства, нити оцењивати ученике. Одлучено је и да се вероучитељи од 1. 5. 1946. више не воде на платним списковима Министарства просвете.

Будући да су власти сматрале да је једна од главних сметњи за формирање научног погледа на свет верска настава у школама, и утицај свештенства – проценат деце која су похађала верску наставу пењао се до чак 90% – школским властима наложено је да контролишу рад свештеника. Услед свега овога верска настава непрекидно се повлачила, све до 1952. године, мада је службено забрањена усвајањем Закона о народним школама, децембра 1951.

У издању „Народне књиге“, 1952. године изашла је књига под насловом Школа и религија, у којој су представљени основни захтеви тада започете школске реформе: „ослобађање школе од туторства црквене бирократије, избацивање религијске наставе из програма школе, одвајање школе од цркве“. Јанковић (1952) напомиње да наставник не сме бити религиозан јер школа има да васпита омладину која ће бити потпуно ослобођена свих верских окова, којој ће бити туђа вера у Бога, и која ће бити борбено атеистичка. После 1952. године верска обука била је дозвољена једино у црквама. Међутим, свештенство СПЦ никада није било претерано активно у одржавању веронауке у парохијама, за разлику од католичких и протестантских свештеника.

Радмила Радић (2002) наводи да су се током 1953. године Српска православна црква и Римокатоличка црква у више наврата жалиле Државној комисији за верске послове наводећи да учитељи деци забрањују да иду у цркву а да се свештеници кажњавају због држања наставе веронауке. Проблеми на релацији школа–црква постајали су све бројнији. За неправилности које су се дешавале у пракси, централни органи власти често су кривицу пребацивали на локалне органе, а ови су били ограничени постојећим одлукама и решењима. У тој игри моћника, представници различитих верских заједница често су писали писма и лично одлазили код Јосипа Броза Тита, протестовали и покушавали да остваре своја права. Тадашња министарка просвете, чувена Митра Митровић, забележила је како је протекла посета представника Адвентистичке цркве маршалу Титу – он им је обећао да ће деца бити ослобођена наставе у школама суботом, нагласивши да све тешкоће настају на терену. Послао их је потом код саме Митре Митровић, да се договоре о спровођењу овога решења. Она им је, међутим, рекла да је децу немогуће ослободити школе суботом јер би то био преседан – све остале цркве могле би да затраже сличне уступке.

Последица оваквих ставова била је да су верници лично плаћали цену одласка у цркву, и похађање веронауке коју су у њој имали: новчано, затворским казнама, маргинализацијом. У потрази за верским слободама неки су и напустили земљу а већина је одустала од веровања. Тако је већ почетком шездесетих година број деце која су похађала верску наставу у Србији спао на око 3% од укупног броја школске деце (Радић, 2002).

Ипак, већ тада се наводе аргументи у прилог томе да верску наставу треба вратити у школски систем: 1957. године у Гласнику СПЦ изашао је текст под насловом: „Извесне појаве код омладине које забрињавају“. У тексту се наводе подаци о криминалу код малолетника, преузети из штампе, и коментарише се да је то последица недостатака у васпитању услед одвојености младих од вере.

Ипак, не само младих: од вере је била одвојена већина становништва, више на православним него на конфесионално мешовитим или католичким религијским просторима (Радић, 2002; Благојевић, 2003).

Пре верске наставе у Србију се
вратила религиозност

Иако је процес секуларизације скоро читавих педесет година успешно вршио предвиђену функцију, иако су резултати истраживања (Бахтијаревић, 1969; Рот и Хавелка, 1970; Глишић, 1982; Пантић, 1981, 1988; Ђорђевић, 1984; и други) о стању религиозности у тадашњој Југославији показивали велики број атеистички оријентисаног становништва (нарочито младих), крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века почиње процес ревитализације религије. С. Врцан наводи да „ревитализација религије подразумева повећање кредибилности религије као културног система, односно као агрегата који надокнађује дефиците, празнине, несигурност и противречности у животним ситуацијама“ (1986: 170).

Наиме, друштвена-политичка и морално-духовна криза која захвата друштвени систем постаје плодно тло за про­цес оживљавања религиозности. Конформизам, отуђење и уда­­љавање људи, као последица борбе за обезбеђивање сред­става за егзистенцију, и дисбаланс у вредносним системима, утичу на свест савременог човека: доводе до несигурности, неспокојства и сумње. У таквим условима лежи повољна при­лика за реафирмацију религије као вида задовољавања растуће потребе за смислом живота и вредносним оквирима. Једном речју, криза и слом система вредности јесу плодно тло за обнову религијског, и за његову експанзију. Таква ситуација, која нарочито карактерише почетак деведесетих година прошлога века, доводи до заокрета од секуларизације ка десекуларизацији, уз јачање присуства религије у животу људи и на личном и на групном нивоу, у оквиру шире друштвене заједнице. Промена се огледала у томе да религија постепено постаје све значајнија за друштвени и културни живот целог друштва.

Подаци социолошких истраживања показују да се крајем осамдесетих веровање у Бога почело ревитализовати, мада и даље само мањина испитаника верује у његово постојање (мање од 20%), док крајем деведесетих у Бога верује између 60% и 70% становништва, што је троструко више него претходне деценије. Мирко Благојевић (2003) сматра да се религија ревитализовала у све три битне димензије: религијској самосвести, религијском понашању и религијском веровању.

Године 1991, када је комунизам почео да своди рачуне, наступиле су нове реформе и отворене старе крстионице. Број верника је нагло порастао, чак прерастао себе саме, посебно у годинама најдубље кризе.

Колико су грађани Србије религиозни и шта то у конкретном случају значи, питање је на које није лако одговорити. У соци­олошким истраживањима често се користи индикатор самооцене религиозности, тј. испитаници се опредељују за понуђене мо­да­литете. На основу истраживачких резултата добијених у различитим временским периодима (Ђорђевић, 1984; Пантић, 1988; Благојевић, 1995) можемо поуздано устврдити да, ако се у Србији ишта променило, променио се однос према религији.

Истраживање Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, урађено 1999. године на узорку од 1.201 испитаника, показује да су 26,6% испитаника уверени верници који прихватају све што њихова вера учи. У категорији: религиозан сам, али не прихватам све што моја вера учи, налази се 32,7% испитаника. О религији размишља али није начисто да ли верује или не 14,5% испитаника, према религији је равнодушно 6,8%, а није религиозно али нема ништа против религије 17,6%, док оних који нису религиозни и противници су религије има, тренутно, 1,4%. Дакле, једна трећина испитаника су верници који селективно прихватају верска учења, а када се њима придруже уверени верници, долази се до тога да је у Србији око 60% религиозних. Поређење података добијених истраживањима из 1990. и 1999. године показује да се више него два пута повећао број испитаника који се изјашњавају као религиозни, док се драстично смањио број нерелигиозних, посебно антитеиста (Радисављевић-Ћипаризовић, 2002).

Истраживање Одсека за социологију Филозофског факултета у Новом Саду, у оквиру пројекта „Социолошки аспекти мултикултуралности и регионализације и њихов утицај на развој АП Војводине и Републике Србије“, на узорку од 1.253 испитаника, показује још већи варијабилитет одговора. Понуђено је девет модалитета, а испитаници су одговорили на следећи начин:

1. верник сам јер прихватам све што моја вера учи – 15,1%;

2. верник сам јер се придржавам свих обичаја које налаже моја вера – 17,2%;

3. верник сам, али не прихватам све што моја вера учи – 21, 9%;

4. не припадам ниједној вери (цркви) али верујем у Бога – 6,6%;

5. нисам сигуран да ли сам религиозан или не – 6,0%;

6. нисам верник, али се придржавам верских обичаја свог народа – 18,7%;

7. нисам верник, али уважавам религијска убеђења и припадност другог – 10,8%;

8. нисам верник и религија ме не занима – 2,6%;

9. противник сам сваке религије – 1,0% .

Ако спојимо наведене варијетете верности властитој рели­гији (прва четири одговора), закључујемо да је 60,8% испитаника у Војводини религиозно. Амбивалентан однос према религији има 6% испитаника. Једна трећина испитаника није религиозна, а међу њима су они који за себе мисле да су толерантни према онима који верују, чак им се и придружују у верским обредима и обичајима иако за њих лично то нема неки нарочити верски значај. Противника сваке религије данас има најмање, тек 1% испитаника (Кубурић, Стојковић, 2004; Кубурић, 2006).

Слични резултати добијени су и у истраживањима у којима су узорак чинили студенти. Наиме, испитивање религијских ставова и религијског понашања студената Учитељског факултета у Јагодини (Трифуновић, 1999) показало је да се 52,17% испитаника изјашњава као верник. Испитивањем ставова студената према религији и религијском образовању (Стојаков, 1998) дошло се до података који показују да око 60% студената Новосадског универзитета показује веома позитиван и толерантан однос према религији. Такође, у оквиру истраживања које је за циљ имало сагледавање односа студената Новосадског универзитета према хришћанским вредностима брака, породице и васпитања деце (Зуковић, 2005), испитиван је и степен религиозности испитаника. На основу анализе њихових одговора утврђено је да већина испитаних студената (61,22%) сматра себе верником.

Резултати поменутих истраживања, посебно они с почетка деведесетих година па наовамо, говоре о променама у оквиру религиозне вредносне оријентације младих од доминантно атеистичке оријентације према прихватању и јачању религиозности као система уверења. Период који помињемо иначе карактерише почетак промена у многим областима живота, из чега није био изузет ни наш систем школства. Кренуло се у критичко преиспитивање циљева и задатака васпитања и образовања, као и у осавремењивање наставних садржаја и метода на свим нивоима образовања. Тада је постало јасно да, имајући у виду појачано интересовање младих за религијске садржаје као и повећање значаја религије и вере за све већи број људи, рад на реформисању васпитно-образовног система треба темељно да преиспита и могућност поновног увођења религијских садржаја у школске програме.

Ова идеја оживотворена је у јесен 2001. године, када су у школски систем, како смо већ рекли, званично уведени веронаука и грађанско васпитање као факултативни предмети у првoм разреду основне и првом разреду средње школе у Србији. Следеће школске године (2002/2003) веронаука и грађанско васпитање постају изборни предмети, с тим што је похађање једног изабраног предмета обавезно. Тако се Србија придружила Хрватској и Босни и Херцеговини; тамо се, на захтев доминантних верских заједница, конфесионална верска настава изводи још од 1991 (у Хрватској), односно 1994. године (у Босни и Херцеговини). Као и многе друге ствари које су нам се догађале изненада и без нарочите припреме, што је својствено народу који у ходу решава готово све проблеме, школама у Србији догодила се веронаука. Наравно, идеја о увођењу религијских садржаја у образовни систем заживела је после расправа и истраживања током којих су, на различитим нивоима и с различитим циљевима, ослушкивани и ставови јавности.

О потреби увођења верске наставе
у школе – расправе и истраживања

Процес десекуларизације друштва, који је захватио и школски систем, наметнуо је потребу да у оквиру процеса реформисања васпитно-образовног система носиоци ових промена и стручњаци у области образовања своју пажњу усмере и на једно веома важно питање: Да ли је верска настава потребна у школама, и у ком виду и на који начин је могућа њена реализација? Услед актуелности овог питања кренуло се у организовање научних скупова на којима се, с различитих нивоа, пружало мноштво аргумената за и против увођења верске наставе у образовни систем. Тако је, на пример, Савез педагошких друштава Србије организовао интердисциплинарни скуп на тему „Религија и школа“ (Настава и васпитање, 1992, 4–5). Учесници овога скупа су из различитих стручно-научних углова образлагали своја становишта, износили аргументе, што је као крајњи резултат донело утисак да су религијски садржаји у школи потребни, али да ти садржаји треба да буду општеобразовни, као и да их у школу треба увести или у оквиру п